03 Друго поглавље

Света Тајна Брака:

Православно Богослужење

 

Увод

 

Људи тврде да је брак институција , данас су многе институције непоуздане или су чак нестале. Јасно је да брак, као грађанска и социјална институција, има својих проблема-укључујући ту уговоре, имовину, прописе и легализацију . Даље, сви смо ми свесни стварних последица брачних сломова. Ово, међутим не мора увек да укључује проблем самог брака, већ радије очекивања које људи мисле да имају о браку. Људи траже потпуно лично и међусобно испуњење, видећи у браку магично решење за проблеме међу собом . Није чудо што се многи бракови распадају: једноставно не могу да поднесу одговорност оваквих нереалних очекивања .

Наредне странице не намеравају да испитују безбројне аспекте брака, већ једноставно да истраже светотајинску димензију са посебним освртом на Правосалвно Богослужење . Хришћанска димензија брака, као што смо заључили, наше мане а не наша снага, дају посебну снагу за наше спасење. У Цркви је исцељен онај који сазнаје да је вољен без обзира на његове слабости. Ово је полазна тачка наше сопствене воље да живимо и снаге да волимо. У браку, муж и жена се не воле ако су савршени или што су слични једно другом. Боље је да својом безусловном љубављу која прашта омогуће једно другом да узрастају ка савршенству .

Љубав је ватрени део живота, обухвата радост и тугу, укључује обоје - оданост и губитак . У љубави је све: савршенство Бога (1Јова . 4 . 8) и савршенство живота (Јов . 10 . 10). Према томе на брак се не може гледати као на институцију за преживљавање, већ као на школу живота .

 

Љубав и света тајна брака

 

Љубав је дар са висине; то је "Сам Бог" (1Јов . 4 . 8, 16) . Зато ђакон на венчањњу уводи брачнике у молитву да "се на њих пошаље савршена љубав" . Нажалост, љубав се често погрешно разуме као осећање љубазности или као дело доброте, и заборавља се да је стање љубави у ствари божанског порекла . Са Богом на почетку и на крају, димензија љубави у човековом животу садржи различите елементе као ерос (узлазна, љубавусхићена), каритас (саосећајност, или симпатија), и агапа (љубав као милост и само -жртвеност до самога краја) . Снага љубави, ,је тада печат Божијег лика у нама (1Јов . 3 . 1), печат дара Свете Тројице. Када се две особе волеи сједињене су браком, оне стварно подражавају Бога . 1 Овакава врста љубави никада не може да се посматра психолошки, социолошки, медицински, економски или законски . Таква “љубав је јача од смрти . . . жар је њезин као жар огњен, пламен Божији”. (Песм . 8 . 6) .

Брак је, према Православном схватању, света тајна јер кроз њу Бог директно открива Царство Небеско у две посебне личности. У сваком тернутку нашега живота, тајна спасења постаје стварно искуство кроз различите тајне , када улазимо у Цркву (Крштење),узрастамио у ДухСветом (Миропомазање), примамо свештеничку службу (Свештенство), или се исцељујемо (Јелеосвећење) . У сваком случају, нови живот улази у особу као стварно присуство и дар,а не као обавеза или магија .

Друга особа у браку, супружник, је живоносна личност откривена у Христу . Због тога кажемо да волети другог значи волети себе, волети "своје тело "(Eфесцима 5 . 28-29и Лука 10 . 27), јер друга особа је једна истинска личност, пуноћа и откривење једне божанске димензије нечије природе. На овај начин, брак је у тесно повезан са слободом . Многи људи повезују брак са губитком слободе, али у ствари то је континуирани раст који укључује обећање и испуњење . Слобода је нешто што се задобија и учи , и за многе људе брак је једна таква радионица и школа .

Ту смо ми створени по лику и обличју Божијем (Постање 1 . 26), то се види не само из могућности која нам је дата пре пада, већ изнад свега у чињеници да нам Бог поверава још један људски живот, супружника, према коме ми имамо највећу одговорност. Ово се јасно види у трећој молитви венчања, у којој свештеник симболично сједињује руке брачника:

 

Велики Требник, Призрен 1993

 

Боже свети, који си од праха земног створио човека, и од ребра његовог саздао жену, и дао му помоћика према њему, јер је тако било угодно твоме величанству да човек не буде сам на земљи ;Ти сам и сада Господару, пружи руку своју из светог обитавалишта твог, и сједини овог слугу (име) и ову слушкињу твоју (име), јер Ти сједињујеш жену са мужем:здружи их у једносушности, венчај их у једно тело, даруј им пород, уживање у доброј деци. Јер је твоја моћ, и твоје царство и сила и слава, Оца и Сина и Саветога Духа . Амин .

 

Постоји изрека, љубав је слепа: али би било много исправније да се каже да искрена љубав некада није у могућности да види и прихвати другу особу онакву каква је она заита . Зато је брак одраз завета између Бога и људског рода: један супружник је залог вере и пут ка сједињењу са Самим Богом. За свете Оце Цркве, брак треба да потврди епископ ; то је као што ћемо видети , црквени догађај који води ка Светом Причешћу, јер "где је двоје или троје . . . тамо је и Христос"(Матеј 18 . 20) . Христос је вечни залог увек сједињен са супружницима и сваким љиховим делом. Нама изгледа да се две особе у току службе венчавају, али уствари сједињују се три особе. Песма "Исаије ликуј" која означава крај Службе, усхићење и Христово заробљавање супружника:

 

Глас 5 : Исаија ликуј, Дјева у утроби заче, и роди сина Емануила, Бога и човека, Исток је у Њему, Њега величајући, Дјеву прослављамо .

 

Овде сусрећемо заклетву:"Венчавам" која означава да "Ја припадам заувек Христу. И ја припадам Њему у свему и кроз све; и у радости и у тузи. Ако нисте патили :нисте ни волели:цако нисте живели у мраку, нисте се надали свим срцем да ће доћи светлост дана. У животу, чак и сенка оначава присуство. Овај позитиван смисао мучеништва је овенчан са крунама, као стално подсећање на маученике, као Св.Прокопије који је био у браку и живео у време мученика .

Ограничено је говорити о браку као људској институцији, без обзира на изражену религиозност.2 Брак у сваком делу људског живота, усмерен на службу спасења и на прослављање Бога (Ефесцима 5). Зато се на брак не може другачије гледати него на тајну, упоредо и са тајном љубави и заједнице тј. евхаристије . То је озбиљно, трајно и верно посвећење две особе, слободне и једнаке пред Богом, за њихово савршенство ка Христу и Његовој невести Цркви . Пошто је Црква предукус и залог у садашњем учешћу у Царству које ће доћи, исто тако и брак открива вечну радост божанске заједнице. Тајна љубави за хришћанина је , не само стање већ степен развоја живота у Христу; то није знак уређење (apokatastasis) већ суштински пут спасења .

Брак, какав већ постоји, сигурно мора да буде више од друштвене или чак увеле, црквене институције која се брине за добробит породица; њиховог опстанка и напредка у палом свету. "Нуклеарне" или "брачне'' породице постале су основне јединице породичне организације у многим друштвима у савременом свету. Оне су кључ друштвеног, политичког, и економског јединства, поздрављају их на међународним слављима и поштују у религиозним круговиам (Постање 20.12 и Ефесцима 6.1). Ово је добро, али видели смо опасна искшушења која носи ексклузивзам и индивидуализам. Зато су Црквени Оци препознали овакав концепт породице али од њега нису правили идоле. Свака идолатрија и изолација породице се мора избегавати. За "Хришћане живот је живот у лику Божијем у три личности-живот у заједници са другим. Чак и за оне из "новијих" породица. Хришћанска породица није језгро већ ћелија која садржи Тело Христово. Она је отворена за могућност заједничарења унутар зајднице светих .

Зато су хришћански супружници могу да оснују домаћу цркву, цркву у дому(kat`oikon ekklisia ), очекујући Царство Божије. Ово је сведочење које указује на брачне парове из Старог завета који се помињу у молитвама на почетку свете тајне брака као допринос тајни Отеловљења .

 

Благослови их, Господе Боже наш, наш као што си благословио Аврама и Сару .

Благослови их , Господе Боже наш као што си благословио Исака и Ревеку .

Благослови их , Господе Боже наш, Боже наш као што си благословио Јакова и све патријархе .

Благослови их , Господе Боже наш, наш као што си благословио Јосифа и Асенету

Благослови их , Господе Боже наш, наш као што си благословио, Мојсија и Сепфору

Благослови их , Господе Боже наш, наш као што си благословио Јоакима и Ану .

Благослови их , Господе Боже наш, наш као што си благословио Захарија и Јелисавету.

 

Ово означава обећање пред целом Црквеном заједницом која обезбеђује оквир за нови почетак, раст, и пуноћу брака. Тајна брака је тада сведок часне воље брачног пара да се сједини са читавим Телом Христовим, као и Божије обећање и сведочење Цркве за ову заједницу .

 

Питања везана за брак

 

Овде морамо направити кратак осврт на неке посебна питања везана за брак у различитим хришћанским конфесијама и другим религијама, трагедијом развода, и питањима за и против брака. Овде немамо намеру да добијемо одговор, већ радије да понудимо неки од начина за решење како би ове теме имале значај за читаву заједницу. Увек је лакше да се кривца пребаци на одређену особу која не следи традиционалне норме и очекивања . Међутим милостивије је и конструктивније да се преузме одговорност за заједницу за одређене проблеме и притиске са којима се сусрећу брачни парови .

То је начин на који ми морамо да уважавамо бракове између хришћана различитих конфесијама и бракове у различитим религијама. Заиста је жалосно да се варијетети и шизме у хришћанству , предрасуде и разлике у различитим религијама , задају ударце и изазивају разарања, дубоко утичући на брак и породицу. Праве и видљиве промене у условима нашег друштва мењају контекст брака . Ове промене морају бити узете у обзир у богословским и пастирским активностима за разумевање брака међу Православним Хришћанима.Такозвани "мешовити бракови"-један несрећни термин који је у прошлост коришћен да опише брак између не-Православног и или не-хришћанског супружника- растући је феномен у Православном свету и на њега се мора озбиљније гледати, ако не као и на позитиван фактор у мисији Цркве. Статистички податци указују на то да је нарочито у Грчкој Православној Цркви дошло до повећаног броја склопљених бракова са суприжницима из других религија или других хришћанских конфесија. На овакве бракове не требамо да гледамо као на проблем већ као на привилегију на којој треба радити.

Намера Цркве није да осуди или чак да забрани овакве бракове, означавајући их као олакшицу обраћенима . Црква, радије треба да их пригрли и потражи , у намери да олакша обраћење. Захтеви који се постављају пред ове парове подједнако су озбиљни у духовном, црквеном, друштвеном и практичном смислу били они Православни или не .4 Постоји потреба за реформом не само у брачној служби или канонима, већ и у разумевању овог савременог проблема, као и пастирској бризи. У коначној одлуци брачног пара, морамо се подсетити да решења базиранa на доктринарном релативизму и равнодушности, воде ка обесвећењу брака и породице, стварајући тако само више проблема, веће проблеме. Бракови између хришћана различитих конфесија су у истовремено трагични резултат разједињености међу црквама али и позитивне могућности за обавезу ка јединству и расту у заједници .

Развод не носи исти заплет и страх као што је то некада било то не преставља увек резултат нашег ослобођења од моралних структура прошлости већ можда неоспоран пример опасности савременог секуларизма . Мешање државе може често да изазове плуралистичке стандарде који су нижи и чак супротни од Хришћанској мисли, чинећи тајну љубави

и брака секундарном према друштвеним, психолошким, финансијским, и утилитарној сврси брака . Ипак, развод је реалност са којом се морамо суочити са милошћу, и тај се проблем не сме избегавати у црквеним дискусијама . Друштво као целина плаћа цену када дође до слома породице и то води ка насиљу и деликвенцји, зато Црква дели одговорност за сломове брака утолико више ако постоје слични сломови у потпорним системима: Црква је дужна да обезбеди подршку кроз молитву, заједницу, и помоћ . Сви смо ми одоворни за пад брака-"јер тајна је ово велика"и укључује "Христа и Цркву." (Ефесцима 5 . 32) Ово је разлог за другу молитву у Светој тајни брака, где се моли Господ:

 

сећајући се свадбе која је присутна у овој радости .

 

Када се брачна заједница упореди са нераздвојном заједницом између Христа и Цркве . (Ефесциам 5 . 32), то не указује да људи који су срећни у браку морају да буду блиски Христу. Мисли се радије, да физичка љубав може да постане права љубав када живи у Христу, када се идентификује са његовом смрћу и васкрсењем . У овој дијалектици смрти васкрсење може исто тако да пошује и аскетски аспект брака и љубави . О аскетизму се већ говорило у реалцији везаној за монашки статус. Овде, ће аскетизам бити испитан у односу на брак .

Кроз молитве се непрекидно понавља о честитости у браку за време службе. Ово је одоварајуће када и брак и девственост имају исти извор и циљ, наиме, заједницу са Христом Међутим, честитост се разуме каo саставни део људске личности и никада се не редукује на физичке аспекте. Служба венчања не показује одбојност према полности, нема трагова презира или сумље . Радије се захтева чудо преображења ероса . "Чулно" или "телесно" није "грех тела" већ грех почињен против тела, против светиње Отеловљења .

Аскетски аспект брака даље се види у молитви где се Архангел Михаило умољава да припреми брачну постељу . Само Црква која верује у светост и јединство тела и свeта ,може да замисли анђела да припрема брачну постељу за пар, и још да моли да брачна постеља остане неукаљана . Још једном је читава заједница одговорна за очување и чистоту брака . Сви ми смо, свако од нас, одговорни за узајамно поверње између брачника и бивамо погођени његовим нестанком. Видљиви израз љубави између брачника је језик којим се они обавезују на међусобну искреност и верност. Љубав је акт вере и верности, исто као што је и вера акт љубави . и зато је инсистирање на верности у хришћанском моралу знак осетљивости брачне заједнице .И као што је са сваким језиком случај, увек имате могућност да лажете; изазов је у најмању руку бити искрен . И тако је верност показатељ степена истинитости према другима, себи самом и самим тим Богу.

 

Брак и Евхаристија

 

Брак је једно црквено славње , а не приватна ствар . То је друштвена догађај , и није питање појединаца . Зато се на почетку веридбе и свете тајне венчања , ђакон моли ''за спасење свих", "за мир целога света", "за клир и верни народ”.

Јасно је да је служба првобитно била део Божанске Литургије . У ствари, прави смисао брака, његова светост, и не може се потпуно оценити ван евхаристијског контекста . Првобитни смисао слављења свете тајне брака у оквиру божанске Литургије био је препознавање да је Евхаристија стварно и опипљиво откривење Царства . Свеће које држе парови даље симболизују ово Царство које ће доћи у облику "ватрених језика"(Дела 2 . 2)на педесетницу, исто тако су можда препознатљивији као светлост Христова која је имала централну улогу у Пасхалним обредима иницијације у раној Цркви . Још је и сам брачни пар жива твар који се приноси Богу, као хлеб и вино на Евхаристији, у очекивању Његовог величанственог и радосног преображења . Чудо брака је стварање "нове твари",не креације ex nihilo већ оно што произилази из постојећег стања брачника . Приноси се Богу оно

што се има и оно што јесте, а Бог ће претворити постојећу воду у вино (видети Јован 2 . 1-11) .

Резултат ове "нове твари" је пут у вечност, који се симболично представља кретањем у круг док се пева 'Исаије ликуј" . Ова песма симболизује цркву вођену Христом, који је опет представљен Књигом Јеванђеља коју држи свештеник . Христос води брачни пар у њихов нови живот као микрокосмос Цркве и творевине .

У раној Цркви, епископ је имао значајну слободу у прилагођавању различитих молитви које су онда укључиване у Божанствену Литургију . У осмом и деветом веку, број оваквих молитви је порастао и ритуал се проширио.Чак и тада брак је био део Евхаристије а не одвојен од ње . Свештеник није био само заступник Христов који је "спајао" брачни пар већ онај који их је уводио у нови живот, изнад свих законски стега.

У прослављању брака можемо наћи четири основна елемента који се налазе у тајнама Крштења и Евхаристје . Најпре, постоји приношење где брачни пар приноси себе једно другом , а заједно Цркви . Друго постоји анаманеза сећање на свете парове од Аврама и Саре до Јоакима и Ане, који су припремили пут за долазак Бородице Марије и отеловљеље Христово . Треће, каад свештенк стави круне на главе младе и младожење он врши епиклезу као призив или као (серију призива) Светог Духа на брачни пар . Ово се наставља радосним изразом певања и кретања око стола ,док свештеник држи Јеванђеље, које представља Христово присуство, тачније речено изображава Христа на земљи . Коначно служба достиже свој врхунац у светом причешћу .

До краја петнаестог века , Света тајна брака укључивала је причешћивање са Литургије Пређеосвећених дарова. Као на Божанственој Литургији венчање почиње са возгласом:’‘Благословено царство Оца и Сина и Светога Духа’‘.И као што се молитва Господња чита на Светој Литургији пре приступања светом причешћу , тако се на венчању изговара пре него младенци узмо вино из чаше . Заиста можемо видети невероватне паралеле између Литургије прећеосвећених дарова какву је сада знамо , или чак и саме Евхаристије, и службе венчања . Ове сличности су сигурно остатак праксе ране Цркве да поздрави пар као једном венчан да по први пут прими Причешће као “једно тело” радије него две индивидуе . Ту у ствари , не постоји моменат за време службе где Црква сједињује двоје у брак, већ се само стално упућивање на признавање овога брака од стране Цркве . То је једноставна молитва Богу у форми подстицаја:”О Господе, Боже наш, чашћу и славом венчај их” . Ово је Педесетница брака , која се може упоредити са старом евхаристијском молитвом која је пронађена у касном првом или раном другом веку као текст, Дидахи Дванаест Апостола:

 

 

Изнад свега благодаримо Ти зато што си Ти свемоћан ;Нека Ти је слава заувек . сети се, Господе, Твоје Цркве, и сачувај је од зла и створи је савршену у Твојој љубави:и сабери их заједно са четири ветра-посвети Цркву у ТвојеЦарство, које си Ти припремио ;јер је Твоја сила и слава у век века.

 

 

Следећа фаза била је одвајање свете тајне брака од Евхаристије, и догаћаји који су блиско подударају са Едиктом Лава Мудрог (893) који захтева да се легални бракови морају склапати у цркви . Касније у тринаестом веку ритуали су добили нове структуре, по којима се после Причешћа брачном пару такође давала да се пије “заједничка чаша” три пута . У ствари ово троструко понављање централних гестова је непрестано понављање симболизма Свете Тројице (прстенови се мењају три пута, крунама се прави крста три пута, пар пије три пута, и креће се око стола који представља олтар три пута ). Одвајање брачног ритуала од Евхаристије значи да се нагласак померио са аспекта свете тајне према законској и друштвеној димензији .

Жеља већине да се венчају захтевала је и оцрковљење исте , и тако је Црква принуђена да постане “дискриминантнија” према својим светим тајнама, нарочито Евхаристији . За време прилагођавања Цркве друштву, профанација Евхаристије је избегнута уклањањем свете тајне брака из њеног обреда .

Постојао је известан компромис са државом која је захтевала да Црква прихвати оне законе која је Држава донела . Постепено Црквени обред-оригинално се није поистовећивао са мистичним јединством браног пара који је био изражен у Светом Причешћу-постао је једина законска форма уласка у брак . Надаље , са закључивањем брачних уговора после дванаестог века, било да је неко ушао у брак на грађански начин или кроз “веридбу” у Цркви, заједница је самтрана нераздвојивом . Тако, Валсамонове белешке на коментаре Василијевих канона 26 и 88 да је, у Василијево време брак био валидан заједничком сагласношћу и Светим Причешћем, показују да је у његово, Валсамоново време (дванаести век) актуелни обред крунисања (венчања) и прићешча био је једини прихватљив начин .

Пошто брак укључује палу и огреховљену људску природу, природно се јавила потреба за законским правилима и формалним уговорима да би се заштитила сама институција . Морамо се, међутим, стално сећати да је то формални више “канонска” страна која се никада не исцрпљује сама по себи Спољашња структура сама по себи треба да сачува идеал, и очува у свету јединственост мистичне заједнице између Христа и Његове Цркве . За Хришћанство вера није само апстрактна истина о Богу, већ веома конкретна истина о човечанству. Овако гледајући, брак је радосно искуство, али изнад свега и света одговорност .

 

 

Служба Брака

 

Теологија брака , онако како је изражена у Писму и Светом Предању, у својој суштини садржај је литургијског живота у Цркви радије него да је законска формула која је настала под утицајем државе .

Истина је да је Света Тајна брака која у ствари укључује две службе-Веридбу и Венчање-садржи у себи прецизно и концизно Православно учење које се односи на брак, и које је преночено ка нама годинама, кроз Предање цркве . Развој овг обреда природно је растао, али у данашњој служби чују се многе молитве и псалми који су се говорили и у раној Цркви .

Црква је узела читав живот и трансформисала га у давање . Тако је сваки аспект и део људске природе- укључујући и полност –искупљен и крштен . Ова понуда и откуп је последња сврха брака , припрема за остварење Царства Небеског . Према речима које се доводе у везу са Христом у недавно откривеном апокрифном Томином Еванђељу, царство је отворено за оба пола када њихова заједница постане савршена. Према другом, незаписане Христове речи"Царство ће доћи у тренутку када двоје постане једно." У причи Постања, која се односи више пута на службу брака, говори се о стварању жене као ''помоћника'', "помоћнице", "друга". Жена је одговор на човекову потребу, као што је човек на женину, да живи да је способан да живи са другом особом у потпуној и међусобној заједници и узајамности. Самоћа се не може више сматрати људском категоријом, "није добро да је човек сам"(Постање 2. 18). Мада је остатак животињског царства створен са дав различита пола, у случају човека-према другом процесу стварања-елементи зајенице и комплементарности су наглашени у одвојеном стварању двоје, чак иако нам је речено да је жена створена од човека. Откривене су две димензије заједнице: ми стојимо "раме уз раме " са својим супружником (Постање 2-21-3), а само у заједници можемо видети "лицем у лице" Господа (Коринћанима 13. 12). Овако разумемо и литургијску молитву:"сами себе и сав живот свој Христу Богу предајмо".

Савез између Бога и Његовог изабраног народа виђен је пророчки и символички као знак љубави међу људима и духовна димнзија брака. Библијски савез није ни уговор ни закон. Садржи интимну и личну везу у контексту заједнице и узајамности. У Јудаизму продужетак људског рода је од примарне важност, док је у Римском свету основни принцип био пристанак или уговор. Ово није заступљено у Новом Завету, већ апостол Павле ставља брак на један другачији ниво:"Тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и о цркви. "

(Ефесцима 5. 32). Оно што је новина за хришћански пар је могућноста да пробразе њихову заједницу у ново савршенство , Царство Божије.

Вереничко прстење је за многе људе симбол, који обично представља снагу и ауторитет. У Хришћанству су они знак само-жртве и узајамане обавезе, не у смисли пасивног субјекта према другом, већ радије као позитивно прихватање друге особе. Сиријци и Арамејци имају другачији обичај који представља истину: они измењају крстове које су добили на крштењу као знак да прихватају ''крст" друге особе. Заиста, док у обреду код Сиријаца и Армејаца, крстови долазе од самих парова, у Византијском и Коптском обреду прстење даје свештеник као представник Цркве, и заступник Божији ;прстенови симболизују Божију личну обавезу да заштити и чува своје слуге. Питање "покорности" је "покоравање Христу", према Апостолу (Ефесцима 5-22-33). То је племенито препознавање лика Божијег у другој личности , и поштовање првенства те особе. страх у овом случају није алузија на људски терор већ пре страхопоштовање пред божанским присуством које се прикрива у другој особи, било мужу или жени.

Још једна карактеристика којА се пројављује на служби између вереника је да је Бог тај који води животе мушкарца и жене; Песма. "Исаије ликуј",која се пева док свештеник води младенце око стола је слика Божијег руковођења ,божанског пута, "јер је Господ сјединио човека и жену" (Приче Соломонове 19. 14). Пошто брак није приватана ствар већ догађај заједнице, зато он не укључује само људе већ и Самог Бога. Бог је лично укључен у сваки аспект људског живота. Љубав вереничког пара иде директно ка циљу личне заједнице и заједнице са Богом.

У ствари, вереничка служба, састоји се од стављања прстенова као печата божанског обећања. Завршна молитва на овој служби садржи примере из Светог Писма на пример Јосифов прстен у Египту,Данилова слава у Вавилону,прави Тамарин идентитет,Очев дар прстен Блудном сину у причи Новога завета.У току веридбе читава људска историја поново се проживљава. На почетку службе венчања ми слушамо о Обећаној Земљи, новом Јерусалиму, Благословеном Царству Оца и Сина и светога Духа.Молитве у току венчања пружају кратак али изненађујуће згуснут теолшки приказ целокупне људске историје, почевши од стварања света,човека и жене,пада,откривање Божијег промисла током векова,патријараха,пророка,свих племена Израиљских, и коначно Богородице Марије и Отеловљења Сина Божијег.То су геенолошки главне црте које усмеравају и наглашавају сврху људског живота,која је крунисана ЦарствомБожијим и Божијим присуством међу нама.Постоји трајни скок од историјског до есхатолошког,од пале творевине до Новог Јерусалима. Друга молитва на брачној служби моли за очување пара:"Ноје у барци; Јов у утроби кита,и три малдића у ужареној пећи".Ова три догађаја из старог завета симболизуји три фундаменталне истине вере:Цркву, Васкрсење, и Свету Тројицу.

Према аутору четвртог јеванђеља,прво чудо које је начинио Исус било је за време свадбе у Кани (Јован 2.1-11).Ту у Кани Христос је потврдио оно што је основано у Едену. То је предвиђање догађаја на Голготи када је "Него један од војника прободе му ребра копљем ; и одмах изиђе крв и вода." (Јован 19.34).Овде сигурно постоји тесна и унутрашња веза између стварања, распећа, Крштења, Евхаристије, и брака. Жена је створена од ребра човека,Бог је реако да ће "двоје бити једно тело".Када је наш Господ распет на Крст,био је прободен копљем и из рана текли су крв и вода.У води крштења,ми духовно умиремо за нашу палу природу и васкрсавамо за нови живот у Христу.У Евхаристији,ми приносимо хлеб и вино и примамо божанско Причешће кроз Тело и Крв Христову. Први чудесан знак нашег Господа било је претварање воде у вино на прослави брачне заједнице.Ово је поново повезано са "преусмеравањем" полне љубави на њен божански извор.То одсликава само присуство Бога у тајни љубави и брака.За црквене Оце,Христос је једини и јединствени вереник на сваком венчању, јер "брак је тајанствена икона Цркве''. Ово је још један разлог зашто се ова тајна мора обавити у цркви пред епископом или свештеником,а не на неком светском месту према слободном избору.То никада није приватана ствар већ увек догађај читаве Црквене заједнице.

' Служба се завршава са "Исаије ликуј".Три пута свештеник води пар око стола носећи крст што симболизује олтар.Сам овај догађај се одвија на тачно исти начин и са истим песмама које се певају крећући се око олтара за време увођења у Свету тајну Свештенства.Овде се такође помињу пророк Исаија и свети мученици: (а) Исаија као пророк Хрстовог рођења на земљи,Емануила,с нама је Бог. Брачни пар се назива малом Црквом,живом ћелијом која садржи Тело Христово овде на земљи ; (б) такође мученици "који сте славно страдали и венце добили" стално подсећају на потребу да се одричемо егоизма. Мучеништво брака није само знак "тешкоћа" које требају заједно да се поднесу;ми обично сами ставрамо пустош и тешкоће.радије,то је симбол Крста и аскетске борбе да се стално умире за другога."Подари и Господе"-моли се свештеник,"радост са којом си благословио Јелену када је нашла Свети Крст.''Крст и љубав"љубав ка смрти-повлачи се стално.

Свештеник носи Еванђеље,из разлога што брак није само путовање већ води ка вечној оси Царастав Божијег.Света тајна,међутим,не укида личну слободу брачног пара . Они су ти који морају да ставе Христоса у центар и да га обухавате у свом животу,што је најчешће испуњено радошћу.Садистички поглед који се пројављује у Хришћанству идентификујући се са болом и жртвом,стран је учењу Цркве која прихвата обоје и радост и тугу брачног пара,и моли се за њихову срећу и задовољство у животу- животу који је дат човечанству на радост. Последња молитва свете тајне моли да :

 

Отац,Син и Свети Дух,свесвета,и јединосушна,и животворна Тројица,једно Божанство и Царство: нека вас благослови,и нека вам подари дуг живот,добар пород,напредак у животу и вери;и нека вас обаспе свим земаљски добрима:и нека вас удостоји обећаних блага наслађивања,молитвама свете Богородице и свих Светих. Амин.

 

 

Закључак

 

Не изненађује да се данас сумња у брак и да се он критикује.Ово је друштво матерјализма и индивидуализма,и природно је да брак губи своје значење.У ствари,изненађује да брак још увек тако високо стоји.И није питање само пред-брачних саветовалишта,да саветују парове,или чак истражује периоде бракa.Мора доћи до радикалних промена у нашем данашњем начину живота који данас,нажалост,потпуну предност даје индивидуализму.Питања која се упућују цркви и која се тичу "полних односа пре брака"су погрешно постављена.Морамо да престанемо да мислимо у терминима који су прописани законом.Црква је првенствено заједница људи,заједница смртног и бесмртног,Бога и човечанства.Брак даје могућност живота у Цркви,односно да живимо у личној вези кроз коју се открива вечност . Ван Цркве свака заједница подложна је смрти.Само у Цркви двоје људи могу да учествују у живоносној Христовој смрти,преображавајући само преживљавање у аутентичан живот.Овде није у питању апстрактни идеализам,за свету тајну то је стварна реалност и искуство у којем учествују Бог и човек.Ова кооперација (синергија) подвлачи значај велике "тајне" брака.

Живот је путовање-тешко и сложено путовање.И брак је један начин путовања-заиста радостан и није га једноставно поднети-овај пут кроз дељење.Ипак циљ путовања лежи напред; значај тајне лежи у Царству.То је Царство коме се искрено надамо и које је наш прави дом.

 

Литература:

1 Јован Златоуст, Омилије XXVI,2-3 на Прву Коринћанима PG 61.215, посланица Колошанима I,2,PG 62.387. Референце за Свету Тајну брака узете су од Н.М.Вапорис,из Православног Молитвеника (Бруклин,1977),са мањим модификацијама.За додатно понирање у светотајинску димензију љубави и брака,посебно у односу на друге Тајне,видети допринос А.Каливаса у ед.Ф.Литсас, Друштво Грчке Православне цркве (New York 1984) стр.277-83.

2 Р.Г.Стефанопулос,"Брак и Породица у Екуменској перспективи,"у Св.ВладимирТеолошком Четворогодишњаку 25(1981) стр.26.

3 Сестра Магдалена, Деца у православној Цркви данас:Православна Перспектива (Crestwood,1991)стр.14.

4 Значајним радом у овој области допринела је Православна и Римокатоличка Црква у билатералним теолошким Дискусијама,могу се наћи код Е.Ј.Килмартина,у правцу уједињења (New York,1979).Видети исто Л.Ј.Патсавос,"Канонски одговори на питања која су везана за бракове међу различитим хришћанским конфесијама и различитим религијама - у Грчкој Теолошкој Ревији 40:3-4 (1995),стр.287-298.Читав овај чланак у часопису представаља варијетете Правосалвне перспективе за "мешовите бракове".

5 За одличну интерпретацију везе између верности и полности;видети W.Berry,Стојећи на земљи:Изабрани Есеји (Ipswich,1991).

6 Референце најраније у Кодексу 958 Планина Синај (из десетог века) Видети Мајендорф, Брак,стр 18-24.Такође К.Стивенсон, Благослов венчања:студије хришћанских свадбених обреда (Оксфорд,1983) стр.95-121; и М.Серле, Документи за Литургију брака (Colegville,1992).

7 Свети Теодор Студит, Писма Симеону 22,PG99,973 CD. Ово писмо је случајно пронађено у четрнаестом веку са Еухологијом:монументални чланци Евхологион Цркве у Константинопољу од М..Аранза у Оријенталној Хришћанској Периодици 48 (1982)-59 (1953).

8 Ј..Мајендорф,"Брак и Евхаристија" у Православној Поруци 49-50 (Парис,1970) Бог је Живот (О.Клемент,Париз,1979) стр.352.

9 Десето поглавље у едицији Х.Бенсона, Рани Хришћански Оци (Оксфорд,1978) стр.51 (модификовано) и П.Евдокимов, Света Тајна Љубави (Crestwood,1985) стр.151.Строго говорећи,не постоји само једна епиклеза у свакој тајни,већ радије епиклеза у свакој молитви,исто тако неке Пнеуматолошке референце могу бити јасније него друге.Овде епиклеза у Брачној Служби има корене и у дугим молитвама:"буди присутан овде,Господе,Својим невидљивим присуством",”пошаљи Твоју небеску милост на ове твоје слуге","пружи руку Твоју из светог обиталишта Твог." Ја сам дубоко захвалан др.Ј. Клентосу на овом разјашњењу, као и за његове критичарске коментаре на ово поглавље.

10 С.Рунсиман,Византијска Цивилаизација (Кембриџ,1955) стр.63.

11 98 канон Трулског Концила

12 Логион у едицији А.Гулијамонта, Апокрифне Књиге. Томино коптско Јеванђеље(Лајден,1959) стр.57

13 Климент Римски, Друго писмо Коринћанима 12,2,PG1.345B.Видети исто Климент Александријски Стромате(Берлин,1960,стр.201-7).

14 Т.Занес, "Ово је Тајна велика" о Еросу у Браку (Атина,1972)стр.15.

15 Августин, Коментари на Јованово Еванђеље IX,2.Видети Никејске и Посленикејске Оце,вол.7 (Grand Rapids,1956)стр.63

16 Јован Златоуст, Омилије XII Колошанима IV,5,PG62:387. За један просветљујући есеј о теологији брака,видети.Т.Стилијанополус, Блага вест Христова (Бруклин,1991)стр. 99-138, која итражује службу, и истражује важне теме са посебним освртом на брак.

17 П.Нелас, Обожење у Христу (Crestwood,1985)стр.47