Разговори са децом

Одломак из књиге која се налази у издавачком плану Одбора за верску наставу АЕМ - РАЗГОВОРИ С ДЕЦОМ, Сестра Магдалина.

Sister Magdalen, Conversations with Children (Communicating Our Faith)

Stavropegic Monastery of Saint John the Baptist

Essex, 2001.

Превела Тијана Мирковић

 

Обраћање детету у складу са његовим узрастом

 

Одрасли: А ко си ти?

Дете: Ја сам ја.

Милост Божија увек делује на лични начин. Христос, када је говорио ученицима, обраћао се својим слушаоцима на нивоу који су они могли да прихвате. Снисхођење Господа откривамо, на пример, у епизоди описаној у Јеванђељу по Матеју (15,21-28), у којој Христос изгледа као да пориче универзалност своје мисије, те мислећи на не-Јевреје говори да није добро узети хлеб од “деце” и бацити је “псима”. Он овако чини из педагошких побуда: Његови ученици нису спремни за Месију који је Спаситељ свих, па и незнабожаца. Но, понизност и вера Хананејке су толико велике да “побеђују” у овој ситуацији, па чудо које следи постаје знак да Христово име, Спаситељ, има значај за цело човечанство. Видимо Га како проповеда постепено, наглашавајући оно што у датом тренутку треба истаћи, чак и по цену ризика да прави уступке са учењем које ће касније бити схваћено. Свети Оци истичу и друге примере. Овакве методе непогрешивог Господа би требало да подсете васпитаче на потребу да се обрате срцу и уму детета као таквима какви они заиста јесу. То може значити схисхођење, а може значити и покушај да се подстакне прелазак на виши духовни ниво. Може значити да се учитељ уздиже на ниво детиње чистоте и вере… Искрено се обратити детету какво оно јесте, и притом не водити рачуна само о његовом интелектуалном узрасту, једини је начин да оно досегне истину.

 

Дечак (10): Мама каже да је само небо важно а да је све друго ништа. Али мени се и овде свиђају неке ствари, на пример, аутомобили. Је л’ то лоше?

С.М: Наравно да је твоја мама у праву када каже да је земља ништа у односу на небо. Небо је много боље, и небо је заувек, у поређењу са њим, чак је и деведесет година мало. То је хтела да каже. Али, ипак, небо може да почне на земљи. Погледај само како на Литургији добијамо небеску храну. Погледај како се молимо Богу да благослови сву нашу храну. Погледај како свештеници благосиљају домове и аутомобиле светом водицом на Богојављање. Захваљујемо се Богу на добрим стварима на земљи и покушавамо да их користимо на благословен начин. То није погрешно.

Ово објашњење одушевило је дечака, који је тада чврсто обећао да ће сваки његов Мерцедес бити благословен, да ће возити опрезно и користити свој ауто да превезе људе у цркву. Виши степени одвајања од земаљских добара тешко да могу да буду објашњени деци, а посебно не негативним “проповедима” које срце не прихвата. Чак и жудети за таквим степеном слободе значи жудети за оним што је вечно, односно Оним који је Вечан. Та жудња је оно што желимо да усадимо у нашу децу.

Претходни разговор, којим је дечакова мајка била веома задовољна, подсећа нас и на то да морамо стално да пазимо да не подривамо ауторитет родитеља у очима мале деце.

 

Добро је да учитељи усаврше своју теологију колико год могу. Али најбољи одговор није увек “најбоље” теолошки формулисан. Када говоримо деци, циљ нам је да све оно што знамо изразимо тако да подстакнемо децу да се и они теолошки усавршавају. То нећемо урадити тако што ћемо да их терамо да се тркају с светитељима пре него што науче да ходају.

 

“Не принудно, него добровољно” (1.Петр. 5,2)

 

Морамо да престанемо да стварамо друге по лику и обличју који смо за њих одредили. Упознајемо дете какво оно јесте, увек свесни чињенице да ништа нећемо добити покушајима да натерамо некога да крене путем Божије воље. “Тајна спасења припада онима који је изаберу, не онима који су присиљени” (св. Максим)[1]. Старац Профирије је говорио: “Не смемо никога да убеђујемо да дође у цркву. Христос је рекао: Ако неко жели да пође за мном…” У молитви, поверавамо једни друге Богу, молимо Промисао да додирне срце детета пре него што сами улетимо и упропастимо ствари својом нестрпљивошћу.

 

Један православни студент је довео свог друга, студента, да ме посети, у нади да ћу моћи да га убедим у Христово божанство.

С.М: Веома си добродошао овде, и не мораш да бринеш: нико неће да ти проповеда. Можеш да узмеш шта год хоћеш и да оставиш за собом шта год желиш.

Никакав разговор није могућ са човеком који осећа да му прете. Осим тога, није нам посао да од обичног људског убеђивања стварамо сујеверне разговоре, да као секта користимо пропаганду.

Студент: Немам ништа против да научим нешто од ваше вере.

С.М: Ја мислим одређене ствари о Исусу Христу, али не бих хтела да се препирем са вама о томе. У сваком случају, нисам непогрешива.

Ово није значило релативизирање наших догматских убеђења. Да је питање било директно постављено, Христово божанство не би могло да буде порекнуто. Али понекад је добро пустити да друга особа види то као отворено питање, тако да се осећа слободним да искрено истражује, без икаквих притисака. Тако се отвара пут, док се директним убеђивањем најчешће постиже супротан ефекат, учвршћује се отпор хришћанској истини. Уосталом, говорила сам искрено. Не могу да тврдим да савршено разумем.

С.М: Како ти размишљаш о Њему? Да ли мислиш да је Његово учење бесмислено?

Наглашавам да питамо овакве ствари не да бисмо некога испитивали или подстакли интересовање. Волимо младе људе такве какви јесу.

Студент: “Не, дивим се Његовом учењу. Мислим да је оно најбољи пут за живот.

С.М: А да ли је Он Сам за тебе жива личност?

Студент: Да, верујем да је жив, али као што је свако жив након што се његов земаљски живот оконча. Не видим потребу за теологизирањем око тога.

С.М: Да ли осећаш да можеш да разговараш да Њим?

Студент: Да, као са било ким.

С.М: Онда нема потребе да даље расправљамо. Он зна боље од тебе и мене ко Он јесте и шта је важно знати о Њему. Зашто не питаш Њега шта значе све те приче о божанској природи, колико је то истина и због чега је важно?[2]

Студент је био задовољан и сложио се са мном, и разговор је кренуо у другом правцу. Православни студент је био незадовољан, није разумео зашто сам променила тему и изгубила “прилику да одбраним нашу веру”. Али ко ће је боље одбранити од Господа када му се обратимо слободном, отвореном, искреном молитвом?

*

Старац Порфирије је говорио да интелектуална одбрана Православља мора да се обавља из пастирских разлога. Вера је унутарње и лично знање Невидљивог, и укључује извесност да је благодат срцу једнако као и у убеђењима ума. Разговор, за разлику од апологетских књига, захтева емпатију међу саговорницима.

 

“Свима сам био све” (1.Кор. 9,22)

 

Да бисмо “донели благодат онима који слушају” (Ефес.4,29), морамо научити да плачемо са онима коју плачу и да се радујемо са онима који се радују, да будемо као Јеврејин Јеврејима, онима ван закона као онај ван закона, слабима као слаб. То је педагогија св. апостола Павла, који је толико патио да би се Христос родио у његовим духовним чедима. То не значи да је мењао веру према типу особе. (Чак упозорава у Гал. 1,8-9 да анатема буде чак и анђео ако проповеда другачије јеванђеље). То значи одабрати страну призме кроз коју ћемо гледати. То значи прилагодити дозу лека. “Божанствена светлост је константна по себи, али способност људског прихватања је променљива”[3]. Управо због те променљивости, и због различитих околности у нашим непредвидивим животима, исто питање може имати два супротна одговора.

Свети старац је објаснио девојчици тинејџерског узраста да сматра да је боље за жене да носе сукње или хаљине. Говорио јој је убедљиво и с љубављу. Одмеравао је своје речи и прилагођавао их ситуацији и њеном разумевању и успео да њена одбојност према мајци која је одбијала да јој купи панталоне спласне. Исти тај старац је посетио девојчиног оца, који је био веома забринут због тога што је његова кћер желела фармерке. Овога пута, старац је на час затворио очи у молитви и одлучно рекао: “Купи јој два пара, још данас, или ћеш је изгубити.”

Духовни отац је спреман да се сретне с дететом таквим какво оно стварно јесте и морамо му оставити простор да слободно дела. Не ради се о томе да ми – а најмање родитељи – икада “пустимо”. Ја, додуше, понекад користим овај израз (“пусти”), али то стварно значи, да молећи се у тајности и с љубављу, поверимо, “препустимо” дете неком другом. Молећи се, ми препуштамо дете, пре свих, Богу, потом светитељу заштитнику и дететовом анђелу чувару, а онда и осталим светитељима. Молимо Бога да благослови дететов однос са Црквом на земљи, са духовним оцем, са учитељима. У чију се моћ и мудрост уздамо? Ако се понашамо као да је молитва наше последње упориште, какву веру ми онда препоручујемо? Господе, подај нам Твоју љубав и Твој мир.

Гдегод да је људска душа, Божија милост може да допре до ње. Никада не одустајемо.

 

Свештеник је ушао у дискотеку. Они млади људи који су га приметили постидели су се и престали да играју. Он их је молио да наставе и пријатељски ћаскао са онима који су стајали до њега. Донели су му пиће. Пре него што је отишао, позвао их је у цркву, оворећи: “Сада сам вас упознао и видео како се забављате, дођите сад ви код мене, да видите како ја проводим време.” Неколицина којој се допао је дошла. Његова проповед толико је била пуна љубави и мудрости, и служио је са таквим искреним жаром, да су дошли и следеће недеље и повели другаре. Кажу да је та црква увек пуна младих људи. У параболи о блудном сину читамо: “А кад је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби” (Лука 15,20). Морамо бити спремни да “подалеко” одемо, метафорички или дословно, чак и ако наши млади људи, као блудни син, још нису ни почели да се кају.

 

Одушeвљено расправљати о уметности са онима који воле уметност, о тениским асовима са оним који су њихови обожаватељи, није глума или нека “катихетска стратегија” за “успешан контакт”. Морамо бити поштени према себи пред Богом и водити искрене, непосредне разговоре са свима. Јер за двоје људи који се воле, оно што једног занима, занима и другог, чак и ако им се укуси разликују. (Чујем децу како свих ових година вичу: “Осим тога, старије генерације треба мало да прошире свој укус!). Нека све буде са благодарношћу у славу Божију.

 

Исус Христос је наш узор

 

Људска природа Господа није била саврешена “унапред”, “аутоматски”, једноставно зато што је Он Бог. На сваком стадијуму Његовог земаљског живота, Његово човештво било је савршено за тај стадијум, али Он је увек делао као слободан човек који сарађује са вољом Оца. Као човек, Он је омогућио да свако животно доба буде освећено и савршено; Он “напредоваше у премудрости и у расту” (Лука 2,52). Његова Ипостас је божанска, али ова божанска Личност заиста је прихватила људски живот као сопствени лични живот. Ми учимо о јединственим појединостима у животу Мајке Божије и Њеног Сина, али такође предочавамо да ове свете Личности могу да буду пример за нас саме, и наглашавамо оно што нам је већ заједничко с њима.

 

Разговарали смо о чињеници да Мајка Божија, премда је можда понекад погрешила у неком ставу, никада није згрешила. Једно дете је знало једну од њених “грешака”: “Знам, није крстила Исуса кад је био беба.”

Била је то прилика да разговарамо о разлици између Господњег крштења и нашег крштења, те да кажемо да је Његово крштење прототип за наше. Када је безгрешни Господ био крштен, то крштење није било ради Њега, него ради људске природе, која је код Њега била ослобођена моћи греха. Ми на крштењу наслеђујемо ову ослобођену, христолику природу, која се, у нашем случају, још и чисти од личних грехова. Након крштења, наше спасење зависи од наше воље, нисмо више заточеници Пада.

*

Дете (9): Не разумем зашто је Господ био Јеврејин а не у Православној Цркви?

С.М: Био је и једно и друго. Дошао је међу јеврејски народ као човек. Он је основао Цркву. Он и крштени људи заправо су и чинили Цркву. Он је Глава Цркве. Бог је говорио кроз јеврејску веру до доласка Господа. Јеврејска вера је говорила о томе да ће Он доћи. Да су Га сви препознали као Спаситеља, сви Јевреји би пришли Цркви на дан Силаска Светог Духа. Након Педесетнице, народ Божији су људи у Цркви.

*

Дете (12): Да сам ја то урадила, била бих у стварно у невољи.

“То” се односи на догађај који бележи св. Лука, када је Господу било 12 година и када су га Мајка и Јосиф очајно тражили. Друго дете је у оптужби ишло још даље: “Како Исус може да нам каже да слушамо родитеље, када Он није слушао?”

Зар нису ово питања која би могла да забрину многе теологе? Како безгрешни Господ може да буде узор за пала, грешна људска бића? Како се усуђујемо да имамо таква очекивања када је Његово порекло толико другачије од нашег? И као што су деца невино приметила, зашто је Њему допуштено да уради ствари које би биле сасвим погрешне за нас? Одговарајући на ово последње питање, покушала сам да објасним да оно што је иначе правило може бити нарушено ради виших принципа. (Светоотачко тумачење каже да је Он остао тајно у Храму како Му не би било забрањено да се сусретне са старијима или био приморан на непослушност Марији или Јосифу). Деца су разумела да је Он у нормалним околностима подређен својим земаљским родитељима. Такође, они могу да замисле околности када послушност Богу има првенство, а објашњења родитељима морају да сачекају. “Уосталом, Он је био толико мудар да је знао пта треба да ради”, рекло је једно дете. (И заиста: “Зар нисте знали да мени треба бити у ономе што је Оца мојега”). Овај одломак из Јеванђеља нас још и подсећа, и нас и тамо присутне, на то ко је стварно Отац Исусов.

Дечак Исус је истински адолесцент и Његова Мајка се са великом мудрошћу тако и односи према Њему. Она и Јосиф показују да имају поверења у Њега тако што не проверавају где је пре поласка на пут. Мајка показује солидарност са Јосифом обраћајући се са “твој отац и ја”; не почиње оптужбама или претњом казне, већ питањем; прихвата одговор иако “нису разумели”. Читавим својим држањем, Она охрабрује отвореност, након чега, у будућност, њима Исус и јесте био послушан. Деца су разумела ове педагошке ставове из текста, и упоредивши Јосифа и Дјеву са сопственим родитељима, направили су паралелу између самих себе и Господа, премда је Господ, за разлику од њих, био безгрешан (“ни налик вашем просечном бунтовном тинејџеру”).

Чињеница да је Христос савршени Бог и савршени човек чини могућим за нас, његове људе, да постанемо деца Његовог Небеског Оца. Он је “прошао” све узрасте, корак по корак, и може да их “прође” поново са сваким од нас. Христос јесте Циљ, али је и Пут.

*

Девојчица (10): Треба да пишем састав о својој вери за школу. Шта да напишем?

С.М: Шта мислиш да је најважније што знаш од Господу?

Девојчица: Он нас воли.

С.М: А шта би рекла о Исусу Христу? Ко је Он?

Девојчица: Па… Он није стварно човек, зар не?

(Осећала је да постоји нешто посебно у вези са Христом и изразила је то на свој начин).

С.М: Ја бих пре рекла да је Он био истински човек, а оно што Га чини другачијим, јесте то што је био и Бог. Али је заиста постао човек, као што смо ми.

Девојчица: Да, па то сам и мислила – није баш као ми.

С.М: Како то мислиш?

Девојчица: Па, Он је био добар, а ми нисмо.

Ово је предивна теологија. Његова љубав показује Његово божанско порекло, а опет, и ми смо позвани да живимо у тој љубави и да је пружамо другима.

Теологија св. Максима о стварном људском у Христу показује нам шта је људска слобода: слобода да се дела у складу са љубављу, неокаљаној грешним жељама које нас једино воде у привидно испуњење. Богочовек Исус Христос није ништа мање безгрешан зато што је истински човек и није ништа мање човек зато што је “без греха” (Јевр. 4,15). Осциловање наше воље између добра и зла није саставни, интегрални део људске природе; то је болест проистекла из Пада. Међуљудска љубав усредсређује вољу и успоставља хармонију у нама самима и између нас. (Као пример, премда не баш сасвим аналоган, узмимо мајку којој се дете разболело: она ни најмање није разапета између жеље да остане поред свог болесног детета и да оде у биоскоп како је планирала. Њена љубав је јасно упућује на оно што стварно треба да ради). Људи смо до степена на коме као Човек Христос испитујемо своју вољу у љубави према Богу Оцу[4] и својим ближњима. “Особа која слуша Христа испуњава себе светлошћу, а ако Га подражава, поправља себе” (св. Таласије Либијски).[5]

 



[1] О молитви Господњој, у Добротољубљу, 2. том (српско издање: Манастир Хиландар, 2000)

[2] Једном другом приликом, покушала сам да поновим ову “успешну сугестију”, и човек је реаговао агресивно, као да промовишем нешто окултно, медијумске контакте са мртвима. (Када сам се сложила са његовим разлозима за неконтактирање Христа, његов православни друг је био разочаран). Како се радило о човеку који се моли, премда на чудне начине, наставила сам да сугеришем да пита Бога за Христа. До Христове Личности можемо доћи са било које “стране”, божанске или људске.

[3] Св. Силуан Атонски

[4] Христос је дошао да испуни вољу Очеву. Као Бог, Он има исту вољу, али као човек, Он слуша Другу Личност. Нема никаквих трагова само-обожења у Христу. Детету сам то овако објаснила: Он није одлучио да чини Своју сопствену божанску вољу као што се Супермен “пребаци” на тајну моћ.

[5] III век, у Добротољубљу, том II, у Хиландарском издању стр.