НЕ ВАСПИТАВАЈТЕ СВОЈЕ ДЕТЕ

ФИЛОСОФСКЕ ОСНОВЕ НОВИХ ОДНОСА СА ДЕЦОМ

поглавље из необјављене књиге мр Ивице Живковића НЕ ВАСПИТАВАЈТЕ СВОЈЕ ДЕТЕ (Постпедагошко мишљење западног света)

 

У дијалогу педагогије и постпедагогије кључни проблем је проблем субјекта, будући да је од почетка грађанског друштва конституисање субјекта учињено зависним од постојећих процеса васпитања и образовања[1]. Ради се о способности детета за самоодређивање, која или постоји од самог почетка или се накнадно изграђује васпитањем[2]. По речима Хајнриха Купфера, време је да се предузме напад на један од последњих табуа савременог човека: табуа смети другог васпитавати. Млади, наиме, нису и не могу бити предмет педагогије[3]. Антипедагози померају овај исказ на узраст детета од самог рођења! На тај начин они се залажу за реконструкцију и заснивање пуне самосталности деце.

Из антипедагошке критике убедљиво се разоткрива немоћ педагошког заснивања аутономије субјекта или човековог субјективитета. Свако дете, чим се роди, деградира се до објекта васпитања. Оно је такорећи приморано на самоотуђење, деперсонализацију, одрицање од себе самог. Међутим, истинска аутономија (Mundigkeit) је она која полази из самог детета, а не она за коју ће се деца спремати уз помоћ ма како добро припремљених одраслих[4]. Треба разликовати аутономију која се изграђује уз помоћ одраслих од спонтане, онтолошке, егзистенцијалне, односно примарне аутономије. Антипедагогија је до краја радикализовала проблем заснивања субјективитета и аутономије и с тим у вези радикално поставила захтев за равноправношћу деце у свету одраслих, доводећи у питање вишевековне представе и праксу васпитања.

По речима Хуберта фон Шонебека, данас се чврсто тло васпитања сматра нереалистичним, а одбацује се антрополошка премиса да је човек homo educandus – биће које не може без васпитања. Уместо тога, као антрополошка чињеница узима се да је свако већ од самог рођења способан да осећа шта је за њега самог најбоље[5]. Васпитање представља културну и цивилизацијску мисију која је у наше време дошла до свог краја. Шонебек подвлачи позитиван смисао ове тврдње: мисао о крају васпитања, по њему, отвара један нов и конструктиван пут за одрасле и децу. Она почиње управо размишљањем о слици детета. Слика младог људског бића коме је потребно васпитање да би постало човек јесте само представа одраслих, један наговештај или хипотеза. А интерпретације, слике које дају људи могу се сматрати застарелим и превазиђеним. Шонебек указује на примере расизма, мушког шовинизма и монархизма, који су се увек представљали као истине које се саме по себи разумеју а заправо су били увек само хипотезе, представе и никад доказане чињенице живота. Педагошка становишта о детету такође не представљају ништа више него антрополошке хипотезе – стварно не доказане али дате као основе за опхођење са децом. Ова датост могла је да важи све док се нису појавили људи који не прихватају педагошко виђење детета и не траже педагошки пут према деци. Њихова нова хипотеза почела је да живи и она не пропада већ показује све више успеха у односима са децом[6].

Пријатељство (Аmication), према тумачењу Хуберта фон Шонебека, ''долази из конструктивне постмодерне'' (in der konstruktiven Postmoderne verwurzelt)[7]. Ово значи да довођење свих феномена у раван једнаке вредности – као парадигма постмодерне – не треба да буде схваћено у деструктивном смислу или смислу отуђења, већ у конструктивном смислу који важи за сваки њихов појединачни аспект. Акценат постмодерне стављен је на појединца, који кроз субјективан избор, без наношења штете другима, гради и испуњава свој сопствени систем вредности. Тако настаје постмодерна етика индивидуалне одговорности, која постмодерну чини ''конструктивном''.

У манифесту института ''Пријатељство са децом'' стоји: ''Ми смо напустили свет хијерархије (einer steht uber dem anderen). Ми смо свет који претпоставља равноправне односе (Gleichwertige Beziehungen). Ми поштујемо унутрашњи свет и унутрашњу сувереност другога. То важи и за децу''[8]. Једнака вредност свих феномена као темељ ''конструктивне постмодерне'' подразумева да у стварности нешто никада не стоји изнад нечег – белци изнад црнаца, мушкарци изнад жена, владајући изнад оних над којима се влада, људи изнад природе, учени изнад оних који то нису, религиозни изнад атеиста, нити цивилизовани изнад нецивилизованих. Наравно, ни одрасли никада не стоје изнад деце. Уколико би парадигма о једнакој вредности свих – пише Шонебек – била уведена и прихваћена као начело, тада више не би било разлике између наводно вредног (одраслог) и наводно мање вредног човека (детета), већ би се увидело да оба стоје на истој платформи, платформи једнако вредних људи. А на њој више нема простора за васпитање[9].

Деца – као и одрасли – имају свој идентитет, који увек постоји и развија се и поред све различитости. У доба постмодерне настају и нова егзистенцијална питања која омогућавају оријентацију у свету једнаких вредности: ''Ко сам ја? Ко могу да будем? Које су моје личне вредности у овом свету?'' Уједно тиме настаје и следеће питање: ''Ко си ти?'' Усвајајући ову оријентацију, одрасли размишљају о себи-у односу са-децом. За њих више не постоји разлика каква је постојала између васпитача и васпитаника. Људи једнаких вредности заједно се развијају и заједно живе. Одрасли сада третира дете као равноправно себи, уз признавање свих различитости[10]. Ауторитет деце задобија исту вредност као и ауторитет одраслих. У том смислу, одрасли постају флексибилнији према жељама деце, јер их сматрају једнако важним колико су то и њихове сопствене жеље[11].

Равноправне личности, тврди Шонебек, крећу се са своје властите позиције ка другим личностима у свој својој разноликости, а резултати њиховог заједништва су разноврсни колико и сам живот[12]. Поред свих противречности у области понашања, оваква комуникација никада не укључује напад на унутрашњи свет или сувереност детета. Због тога детету никада није потребна заштита или одбрана. Конфликти се у пријатељским односима одвијају другачијим правцем. Препознавање аутентичног личног света детета, његов однос и размена са пуноправним одраслим управо су нешто супротно непризнавању самосвојности детета, васпитању и доказивању једнаке вредности заточеног људског бића[13]. Под овим условима дете никада неће бити нападнуто нити мора да окреће своју енергију на одбрану од одраслих. Конфликти одраслог са дететом не тичу се егзистенцијалних вредности. Они се решавају унутар другачије постављене структуре, где је могуће ставити се на место друге стране и где је на снази партнерска комуникација. Кораци решавања нису унапред припремљени, разрађени или негде приказани. Партнерство у свакодневици живота са децом не може бити инсценирано – ради се о аутентичном примању и давању између равноправних личности[14].

У новим односима са децом се не ради само о допуштању и толеранцији веће слободе деци, већ о новом квалитету у опхођењу са децом, који је садржински и психолошки другачији, јер подразумева и другачијег одраслог и другачији концепт детета.[15] Како истиче Шонебек, права вредност односа са децом настаје тек када не постоји свест о нарочитој сврси тих односа. Циљ пуноће међусобног доживљавања је у односу самом. ''Сигурност односа не лежи у неком добро промишљеном каталогу понашања, већ у отвореном језгру личности''[16]. Предмет постпедагошке критике стога није оно што је спољашње у васпитању, јер и педагошко опхођење са децом, споља гледано, може бити демократско и пријатељско. Постоји нешто унутрашње што је за осуду, а то је скривени (имплицитни) васпитни захтев одраслих који се намеће детету: оно не сме бити такво какво управо јесте и као такво се не сме волети. Ради се о унутрашњем ставу по којем су одрасли убеђени да они знају шта је за дете добро – чак знају боље и од детета самог. Како подвлачи Исидор Граорац, следи да вештину комуникације са децом уопште не чини умеће да се њима влада или управља. Насупрот томе, аутентичну бригу о деци карактерише одређен унутрашњи став према себи и другима, здрава људска памет и отвореност према себи и свету[17].

Ново, постпедагошко мишљење не значи одбацивање одговорности васпитача, већ једно више изнијансирано гледиште које произилази из особене антропологије детињства и философије васпитања у целини. Из овог приступа не следи буквално да деца остају без бриге одраслих. Ту се ради, пре свега, о другачијем схватању одговорности и односа са децом, о покушају да се осмисли нов сензибилитет у бризи о деци[18]. Присталице амикације понизно признају границе које не желе да прекораче, од којих, по њиховом схватању, почиње суверени дечји свет. Они сматрају недоличним сваки покушај изигравања неког ко у овом интимном, егзистенцијалном дечјем свету објављује Истину. Уколико њихов однос са децом некоме буде од помоћи, они то сматрају даром живота који се између њих и деце догодио, томе се радују и захвални су. У пракси новије педагогије, која настоји да инструментализује ово величанствено ''помагање'' и претвори га у принцип, постпедагози виде суптилну деструктивност. ''Помагање'' као принцип, макар то била и толико хваљена ''помоћ за самопомоћ'', не би никада смело да дође испред принципа реалности, нити би оно што би требало да буде икада смело да се стави на место онога што заиста јесте. На тај начин, ''реал-егзистенцијализам'' постпедагогије настоји да замени морално мисионарење које се и данас догађа у педагогији широм света[19].

Шонебек пише о потреби међусобног опхођења одраслих и деце онако како то одговара њиховим тренутним осећањима, без осећања дужности према другима. Нико нема већу вредност од другога, што важи и за конфликтне ситуације. Реакција другога увек је његова лична ствар, за коју ми нисмо одговорни. ''Свако од рођења'' – тврди Шонебек – ''сноси одговорност за себе, своја осећања и вредновања. Одбацују се одговорност за другог и старатељство над другим''[20]. Осећање одговорности одраслих за дете произилази из става о детету као homo educandus-у, бићу коме је васпитање потреба. За оне који не прихватају тај став, деца су од самог свог рођења зреле личности. Она не постају зрела тек током одрастања – деца су од рођења одговорна за себе. Они који то увиђају и цене не осећају одговорност за њих. Одрасли који не осећају одговорност за другог долазе без захтева, без листе и без педагошке мисије. Они су способни да наступе на аутентичан начин – као личности. Они центар своје концентрације не пребацују на дете када су заједно са њим. Уместо тога, они остају при себи и преузимају одговорност пре свих за ону личност која је њима самима поверена – за себе саме[21]. На тај начин они нуде детету оно најпотребније: респект за њихову способност одговорности за себе и једнака права са одраслима.

У брошури ''Amication, Erste Informationen'' Шонебек излаже кратак преглед особина које, по њему, чине темељ (Grundlagen) или основе животне мудрости произашле из амикације. То су, по реду: љубав према себи, јединственост, самоодговорност, сувереност, једнакост, субјективитет, непогрешивост, друштвеност, сигурност у унутрашњем свету, самопотврда у спољашњем свету, емпатија и слобода од васпитања (васпитних норми)[22]. Сваки човек – истиче он – може да воли себе онаквог какав јесте. Ова конструктивна тежња долази из човека самог и његове воље за животом и то не може нико и ништа да доводи у питање. Љубав према себи (Selbstliebe), како је дефинише Шонебек, супротна је егоизму и нераскидиво је повезана са љубављу према ближњем. Свако је од самог почетка јединствена људска личност. Нико не мора да ради на себи да би се побољшао, унапредио, васпитао како би постао ''прави'' или ''бољи'' човек, пошто је свако у сваком моменту свог живота уникатно и неупоредиво људско биће. Са недостацима карактера такође се поступа другачије. ''Отклонити недостатке'' само по себи не сматра се напредовањем. Недостаци су делови Сопства (Selbst) који заслужују уважавање и на њима се такође може учити конструктивним суочавањем. Човек се у свако доба може мењати, што се стално и догађа, али увек на темељу потпуно доживљене јединствености и љубави према себи[23].

Упркос потреби западног човека за већом јасноћом ствари, амикативни појам самоодговорности (Selbstverantwortung) није могуће дефинисати. Ту се не ради о рационалној позицији, већ о егзистенцијалној вредности чије искуство амикација настоји да задобије и другима посведочи. Амикативна позиција препознаје се срцем, искуством, интуицијом, таоистичком контемплацијом и другим емоционалним и егзистенцијалним могућностима. Мора постојати извесна спремност у човеку да сам себе промени или дозволи да се промена у њему догоди[24]. Управо због тога, осећање самоодговорности посредује се не путем теоријског поучавања, већ путем обуке и психодинамичног доживљавања у енкаунтер-групама Института ''Пријатељство са децом''.

Људи се рађају с потенцијалом да буду друштвено конструктивни. Шонебеков израз социјабилност (Sozialer Automatismus) потенцира чињеницу да је у властитом интересу људи то да се брину једни за друге. Друштвеност (Sozialitat) је стога једна манифестација љубави према себи. Нико никога не мора да учи друштвености, љубави и пажњи према ближњима: људи су томе научени од рођења и то практикују спонтано, према својим потребама[25]. Социјабилност најбоље функционише у атмосфери самоодговорности и љубави према себи. Друштвено биће човека није нешто што људи једни другима могу или треба да усађују. Ради се о конструктивном елементу или урођеној енергији сваког човека. Покушај да се детету наметне традиционална слика човека, потреба да буде васпитавано и тако постане «потпуни човек», угрожава његову љубав према себи. Ако неко не може да воли себе онаквог какав јесте, њему пада тешко да у спонтаности приступи другом људском бићу и да се за њега брине више од знатижеље и интересовања на први поглед. Љубав према себи је, опет подвлачи Шонебек, у супротности са егоизмом: она је кључ за друштвеност човека и унапређење његове социјабилности.

 

Ивица Живковић Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.



[1] Види: Васпитање и комуникација / Исидор Граорац. - Нови Сад: Матица Српска, 1995, стр. 210.

[2] Традиционални концепт субјекта обично се користио као синоним за појам ''ја'' или ''селф'' - аутономни и самоактуализујући чинилац способан за валидно самосазнање. Самосазнање у овом значењу није имало егзистенцијалне конотације: за сазнање су били способни само они субјекти који су већ изграђени. Либерални хуманизам посматра субјект као обдарен моћју разума и отуда као свесно и обједињено јединствено језгро идентитета. Појам субјективитета настаје услед постмодерног одбацивања ових модела субјекта. Они су замењени новом идејом овог језгра, не више као сопственика значења већ као функције дискурса – пре као уговарача значења неголи као његов стварни извор. Способност самоодређења посматра се сада као самообмана која потиче од позиције субјекта у дискурсу, пошто се субјект посматра као флуид који се стално налази ''у процесу''.

[3] Према: О антипедагогији / Исидор Граорац:. - Необјављени текст, 1986.

[4] Види: О антипедагогији / Исидор Граорац:. - Необјављени текст, 1986.

[5] Породица без васпитања / Хубертус фон Шонебек // Креативно васпитање. - 3 (1998), стр. 11. По речима Урсуле Шулте (Schulte) ''Пријатељство са децом'' је концепција односа која се јавља уместо васпитног опхођења. Централна тачка овог модела је право самоодлучивања сваког човека од рођења и равноправно, без односа васпитања, дружење одраслих и младих људи. Реч је о томе да одрастао човек прихвати ново разумевање себе самог. Ово ново саморазумевање одраслог састоји се у томе да он себе и друге поштује као суверене људе који поуздано знају и могу да саопште оно што је за њих добро. Одрастао човек не види на тај начин свој задатак у томе да децу васпитава него да их подстиче. Он подстиче децу докле она то хоће и докле он то може. Он види у деци једнако вредне, разумне и партнере пуне поверења. Одрастао може тако са децом успоставити односе пуне поштовања и пријатељства. Он није више одговоран за њих него пред њима. Ова нова одговорност произлази из људских права. – Prijateljstvo sa decom /Amication/ / Ursula Šulte // Detinjstvo. - 3/4 (1983), str. 34.

[6] Види: Комуникација са децом у доба постмодерне / Хубертус фон Шонебек // Педагошка стварност. – 1/2 (2006), стр. 153 - 155.

[7] Комуникација са децом у доба постмодерне / Хубертус фон Шонебек // Педагошка стварност. – 1/2 (2006), стр. 154.

[8] Freundschaft mit Kindern Institut, 1994.

[9] Види: Комуникација са децом у доба постмодерне / Хубертус фон Шонебек // Педагошка стварност. – 1/2 (2006), стр. 155.

[10] По речима Исидора Граорца, ово партнерство се схвата не у смислу једнакости већ у интеракцији, не на истој равни већ у пријатељском опхођењу. – Васпитање и комуникација / Исидор Граорац. - Нови Сад: Матица Српска, 1995, стр. 218.

[11] Види: Породица без васпитања / Хубертус фон Шонебек // Креативно васпитање. - 3 (1998), стр. 14.

[12] Комуникација са децом у доба постмодерне / Хубертус фон Шонебек / Педагошка стварност. – 1/2 (2006), стр. 156.

[13] Види: Комуникација са децом у доба постмодерне / Хубертус фон Шонебек / Педагошка стварност. – 1/2 (2006), стр. 156.

[14] У партнерској комуникацији постоји разумевање не само онога што је речено већ и онога што није исказано. То је разумевање онога шта личности о том односу мисле и осећају о томе шта говоре једни другима. Конфликти најпре укључују неслагање поводом тога шта се десило или шта је требало да се деси. Они такође намећу дилеме и наговештавају одговоре у вези са осећањима. Да ли су моја осећања валидна и примерена? Да ли би требало да их признам или поричем? Шта да чиним са осећањима других? Напокон, сваки конфликт тиче се идентитета личности које се у њему нађу. То је разговор који сви водимо са собом о томе шта нам одређена ситуација значи – да ли оно што нам се дешава значи да смо способни или не, да смо добра или лоша особа, вредна љубави или не. Какав то утицај може имати на нашу слику о себи, наше самопоштовање, будућност, живот вредан живљења? У пријатељском односу партнери у комуникацији умеју да цене: комплексност намера које су укључене, реалност заједничког доприноса стварању проблема, улоге које осећања треба да играју, те да схвате шта ове теме значе та самопоштовање и идентитет сваке личности. Оно што је у погледу самог конфликта могуће променити, то је начин на који одговарамо на сваки од ових изазова. Суштина конфликта, тамо где постоји партнерска комуникација, никада није у томе да се он тиче потврђивања чињеница. Конфликт постоји онде где се схватања, тумачења и вредности разликују. Његов предмет нису сукобљени ставови, већ уговорена значења – не то шта је истина, већ то шта је важно. Партнери у комуникацији мењају свој приступ од доказивања да су у праву до разумевања схватања, тумачења и вредности обеју страна. Они нуде свој поглед на ствар као своје схватање, тумачење и вредносну оријентацију, не као ''истину''. – Види: Teški razgovori / D. Stoun, B. Pejton, Š. Hin. – Beograd: Mono & Manana, 2004, str. 29 - 40.

[15] Васпитање и комуникација / Исидор Граорац. - Нови Сад: Матица Српска, 1995, стр. 216. Како пише Урсула Шулте, у ''Пријатељству са децом'' нису у питању само деца која стварно живе него у првом реду одрасли, одрасла деца. ''пријатељство са децом'' је ознака за одређени начин живљења, а реч ''деца'' може се у овом контексту на три начина разумети: 1. Пријатељство са дететом које у мени, одраслом човеку, још постоји, 2. Пријатељство са другим одраслим људима око мене који су такође деца, 3. Пријатељство са децом која сада живе, како су она законом дефинисана (од 0 до 14 година). Назив ''Пријатељство са децом'' је одабран јер се полази од тога да дете постоји и даље у сваком човеку. ''Пријатељство са децом'' обраћа се овом детету и жели успоставити мир и пријатељство са дететом у нама самима, дететом у другим одраслим људима и децом која стварно постоје. – Prijateljstvo sa decom /Amication/ / Ursula Šulte // Detinjstvo. - 3/4 (1983), str. 34.

[16] Породица без васпитања / Хубертус фон Шонебек // Креативно васпитање. - 3 (1998), стр. 14.

[17] Породица без васпитања. Коментар Исидора Граорца / Хубертус фон Шонебек // Креативно васпитање. - 3 (1998), стр. 14.

[18] Породица без васпитања. Коментар Исидора Граорца / Хубертус фон Шонебек // Креативно васпитање. - 3 (1998), стр. 14. Улога васпитача, тиме што им се оспорава право да контролишу и усмеравају понашање, учење и доживљавање деце, није умањена него је другачије схваћена, деликатнија и сложенија. Разумевање тог новог положеја, ставова и поступака васпитача представља језгро концепције нових односа између одраслих и деце. Спремност васпитача да напусти улогу супериорног зналца одговорног за понашање, који преурањено изводи закључке о томе ко је у праву, и прихватање улоге отвореног за ново, непредвидиво искуство – то је претпоставка новог односа. – Васпитање и комуникација / Исидор Граорац. - Нови Сад: Матица Српска, 1995, стр. 220 - 221.

[19] Види: H. Schoenebeck, Vom Blick hinter die Kulissen: Amication und Maria Montessori – Ein Interview, http://www.amication.de/vom_blick_hinter-die-kulissen. посећен 22. 03. 2007.

[20] Породица без васпитања / Хубертус фон Шонебек // Креативно васпитање. - 3 (1998), стр. 13. ''Неизречени принцип заједничког живота у породици јесте уверење родитеља да су одговорни за своју децу. Они су ти који брину и проналазе шта је за децу најбоље. У оваквом настојању они преузимају задатак и обавезу старања о томе да се деца развијају као пуноправни чланови друштва како би једног дана могла властитом одговорношћу да се крећу кроз живот. Ту се налази антрополошки темељ представе о homo educandus-у. Човек се разуме као биће коме је васпитање потреба. Без педагошког вођења људи би наводно пропали. Често се расправља о томе који правац у васпитању највише одговара добру деце и захтевима друштва. Ми, данашњи одрасли, потичемо из једне традиције у којој је темељ васпитања био став да су велики одговорни за мале, да они имају мандат да одлучују за њихово добро''. – Породица без васпитања / Хубертус фон Шонебек // Креативно васпитање. - 3 (1998), стр. 11.

[21] Amication, Erste Informationen / Hubertus von Schoenebeck. – Münster: Amication, 2003, p. 10 - 11.

[22] Amication, Erste Informationen / Hubertus von Schoenebeck. – Münster: Amication, 2003, p. 14 - 17.

[23] Amication, Erste Informationen / Hubertus von Schoenebeck. – Münster: Amication, 2003, p. 14. Пријатељство са децом може се успоставити тек тада када смо успоставили мир и пријатељство са нама самима, када престанемо да се васпитавамо и почнемо сами себе да прихватамо и волимо онакве какви јесмо, да се суочавамо са собом и верујемо мудрости нашег организма. Ми одрасли можемо почети да поново откривамо своју енергију, мудрост и хуманост коју смо имали као деца и да се подсетимо на достојанство и љубав према себи које смо као деца имали. Ово подсећање на истине сопственог детињства може се добро обавити у антипедагошким енкаунтер групама. Оне ослобађају нас одрасле и омогућују да се пронађу нови и срећнији односи према деци и одраслима. – Prijateljstvo sa decom /Amication/ / Ursula Šulte // Detinjstvo. - 3/4 (1983), str. 34.

[24] Види: H. Schoenebeck, Vom Blick hinter die Kulissen: Amication und Maria Montessori – Ein Interview, http://www.amication.de/vom_blick_hinter-die-kulissen. посећен 22. 03. 2007.

[25] Види: Prijateljstvo sa decom /Amication/ / Ursula Šulte // Detinjstvo. - 3/4 (1983), str. 34.