Закон о правима детета: Права без обавезе и одговорности!

Преносимо текст интервјуа који је уредник часописа "Катихета" и координатор медијског тима  Одбора за верску наставу АЕМ, ђакон Ненад Илић дао за Сајт Нова српска политичка мисао.

Тема интервјуа је Преднацрт Закона о правима детета, који је упућен на јавну расправу и који увелико изазива контраверзе у политичкој, култруној и црквеној јавности, али и међу многим породичним људима.

Да „батина“ никако није из раја изашла, те да је дошло време да се дефинитивно отера у пакао, последњих месеци редовно слушамо од креатора и промотера новог закона о правима детета. Наиме, овим законом је предвиђено да свака употреба телесне казне од стране родитеља, па и оне најблаже, буде потпуно забрањена и проглашена злостављањем. Да ли је реч о доброј идеји или о још једној лоше промишљеној мери која ће промашити циљ и изазвати још веће расуло у савременој породици? Да ли се породични односи могу „поправљати“ бесконачним нормирањем свих појединости односа одраслих и деце, и да ли родитеље који повремено ударе дете заиста треба „преваспитавати“?

Делује ми као један у низу неспретних и скоројевићких покушаја уподобљавања српског народа насумице изабраним модерним културним моделима са запада или северозапада. Нико нормалан не заговара да се деца туку, али забрана и проглашавање васпитне пљуске злостављањем – то је стварно превише. Пошто Титови пионири нису били довољно активни у пријављивању родитеља, нови пионири треба да буду оданији новој идеологији и од Стаљинових пионира комунизму. Ускоро би требало да следе образовни пакети у којима се деца ослобађају потенцијалне гриже савести што су пријавили своје родитеље властима.

Статистике говоре да у Србији већина родитеља телесно кажњава децу. Они који учествују у доношењу овог закона и они који га подржавају, тврде да се углавном ради о пуком искаљивању беса, пражњењу фрустрација родитеља, јер „онај ко удари дете не може да га воли“. Чини се да данас све више у медијима фигурура родитељ као "негативац" и "злостављач" сопствене деце. Поручује нам се да смо већином лоши људи и лоши родитељи, те да је хитно потребно преваспитати популацију. Може ли се законима “утерати” љубав у родитеље?

А шта је с оним дечјим „ко се бије, тај се воли“. На то смо заборавили. Форсирање толеранције могло би да нас доведе до потпуне незаинтересованости за друге, у сваком случају до хлађења, кварења блискости и успостављање нове културне дистанце између појединаца. Нормалног родитеља батине боле макар подједнако као дете које је управо добило по туру. Годинама су нас амерички филмови препарирали за озбиљну присмотру породице приказујући сва могућа породична извитоперења. А онда су се и на насловним странама домаће жуте штампе појавили злокобни ликови очева, мајки, али чак и деда и баба силоватеља и мучитеља. Креатори новог друштва делом су неодговорни, делом наивни, а делом аморални. Они добронамернији имају идеју о слободи појединца коју ће му даровати невладине организације у сарадњи са влашћу. Као да се слобода може поклањати. Наравно, слобода се мучно стиче, али о томе данас није модерно причати. Све је тако лако, фали само по неки закон. У сваком случају појединца треба ослободити свих чврстих веза и растурити све чврсте заједнице, како би лакше баратали статистичком јединком тако погодном за планирања производње и потрошње на широком нивоу. Породица је на том путу прва на удару (уз мале нације и верске заједнице наравно).
Било како било, вести које су раније, у нормалнија времена, тавориле на дну десете или осамнаесте стране у новинама, у црној хроници која се није преливала на целукопно извештавање о дану коме је доста зла својега, добиле су почасна места, и огромне наслове. Сви смо постали спремни на све видове болештине, то јест и те како смо информисани о томе шта све може да се деси у стану до нашег. Без правог учествовања у животу другог, пристајући на нови закон ипак можемо имати сатисфакцију да чинимо нешто добро – забога, ограничавамо зло. На то отприлике рачунају предлагачи закона. Наравно да је регулисање љубави путем закона апсурдна идеја, али бојим се да то и није циљ оних најинформисанијих.

С друге стране, на децу се гледа да савршено добра, безгрешна створења, која су жртве злих одраслих? Свако наметање воље родитеља тумачи се као “иживљавање над слабијим”. Тврди се да када се дете гаји са љубављу и пажњом, онда дисциплиновање није ни потребно јер се дете васпитава само? Да ли је заправо сваки родитељ, који дође у ситуацију да мора да употреби “насиље” (и најмањи ударац) према детету, дотле стигао лошим родитељством? Може ли се родитељски ауторитет до краја изградити без икакве могућости употребе телесне казне? Да ли је увек могуће констролисати децу на ненасилан начин?

Ту се већ ради о корену наставка утопистичких пројеката модерног доба. Човек би помислио да су научна трагања али и све оно што се дешавало у прошлом веку учинила да појмови као што су „племенити дивљак“ или „неискварено дете“ буду стављени у дебеле заграде. Жеља моћника да среде свет по својој жељи није престала и зато су им потребна врата ка примамљивим и умирујућим утопијама. Црква чува знање о томе да је човек тиме што је постао смртан постао и грешан. Смртност и потиснут или непотиснут страх од смрти доводе до тога да човек у мањој или већој мери греши. Од малих ногу и деца су изложена силама које угрожавају њихову доброту и слободу, а те силе нису искључиво друштвеног порекла као што су то говорили Маркс, Фројд и остали.
Нисам сигуран да „цивилизовани“ родитељ који из „идеолошких“ разлога избегава да понекад шљепи своје дете кад речи више не помажу, показује више љубави од мајке или оца који се искидају са неким бујнијим дететом. Нису сви исти. Нису сва деца иста. Понекад у галами, викању, повременим батинама има више љубави него у лажно насмешеним објашњењима одраслих који спутавајући гнев емитују збуњујуће поруке деци која су ближа интуицији него рационалној комуникацији. Или још горе – има родитеља којима нове идеје одговарају јер им је тако лакше. Пусти дете да се размази, упропасти, али ће ме макар оставити на миру, да се мало одморим од посла, свако треба да живи свој живот а све је тако релативно...
Цивилизацији у којој живимо као да одговара широка инфантилизација њених припадника. Лакше је управљати (манипулисати) недораслим особама које не сагледавају „Big picture“. Борба са страхом, надилажење патње, суочавање са сопственом одговорношћу – све то су неизбежни кораци на путу сазревања и остваривања пуноће личности. То је тема за озбиљну разраду, али оно што је јасно на први поглед: дете којему се превише угађа, коме се по сваку цену ствара оаза безбрижности и које систематски бива штићено од разних непријатних емоција – не жели да одрасте. Зашто би то и пожелело кад му је све потаман управо као детету. Пуна су уста приче о људским правима, посебно о правима деце, а о одговорности и обавезама се не прича много. Оне нас заскоче неспремне, и наравно заробе нас. Учине нас робовима. Има ко управља и одређује одговорности и обавезе, што сви да се баве тим мучним послом. Наравно да ми пада на памет „Велики инквизитор“ Достојевског.

Држава улази у породичну сферу са добрим намерама и сигурно је да постоје деца коју је заиста потребно заштитити од својих родитеља. Шта, међутим, могу бити лоше последице? Стиче се утисак да само идемо ка све нормиранијем односу родитеља и деце, где форма (од облика казне, до интензитета гласа којим се рецимо грди дете) постаје та која је суштинска у том односу. Чини се да би неки добро испрограмиран, савршено тактичан, сабран и толерантан робот, без икаквих љуских слабости - био тај идеалан родитељ коме држава тежи?

Наравно. За државу је најбоља јединка она са најмањим степеном истинске аутономије, максимално прилагођена нормама. Статистичка јединка. Онај ¾ човек или један и по, који се повремено неспретно помиње у социолошким анализама одређених појава. Када економија у потпуности завлада друштвеним животом као данас, све сем корисности, платежне моћи, и уопште меривих особина је чист вишак. Једна од меривих особина је и степен (не)прављења било каквих проблема. Све је то нека наивна педагогија. Као да људи из генерације у генерацију не стичу никакво искуство. Нису иста времена као некад и сигурно је да физичко кажњавање данас не треба и не мора да има онакво место у васпитању као некада. С друге стране, потпуно је сумњива експериментална теза да ненасиље рађа ненасиље. Узроци погрешног понашања и насиља обично су дубљи од пуке реакције. Још пре него што сам добио децу имао сам на неким примерима мојих пријатеља и познаника прилике да се уверим да баш претерано инсистирање на ненасиљу може као одговор да изазове насиље. Дете може да осети како му се измичу границе у оквиру којих одраста и то може да изазове панику и агресију, насиље. Понекад „идеолошко“ образовање са забраном било какве телесне казне може да доведе до емотивне дистанце уместо да дете израсте у особу пуну љубави. Наравно говорим о повременим и благим, више симболичним облицима телесног кажњавања. Понекад није лоше да дете које западне у неразумну раздражљивост добије лагано по туру. Увреди се, расплаче, али схвати да се погрешно понаша у вредносном систему његових родитеља што му се речима није могло објаснити. Како расте, оно ће увек моћи да прихвати или одбаци тај понуђени, понекад и наметани вредности систем. Кад се вредносни систем намеће споља, па и повременим благим телесним казнама, слободнији смо да га прихватимо или одбацимо него кад се ради о методима суптилне психолошке манипулације родитеља који су сами себи заповедили да не вичу или ето чак и „дижу руку“ на своје дете. И још нешто – нико од нас није искључиво разумно биће које се да аргументима убедити у корисност неких правила. Деца су то још мање. Понекад у ћушки има више љубави него у казненом игнорисању или манипулацији наметањем детету осећања кривице.

                                                                                                     извор: НСПМ