Вера и атеизам

Аутори: Радомир Маринковић, Душко Максимовић

 

Школа / разред

               I

Наставник

 

Наставна тема

Појам Бога у Хришћанству

Наст. jединица и број часа

[6.] Вера и атеизам

Тип часа

Обрада новог градива

Облик рада

Индивидуални

Наставне методе рада

Метод усменог излагања и дијалошки метод

Образовно-васпитни циљеви часа

Објашњење појмова: вера, сујеверје, атеизам.

Развијање свести о човеку као религиозном бићу.

Наставна средства

Табла, креда, икона (Деисис), фотографија (Човек на молитви), текст (Нови Завет)

Литература

1. Мидић, Игњатије, Православни катихизис за I и II разред средњих школа, Београд, 2002.

2. Алфејев, Иларион, Тајна Вере – Увод у православно догматско богословље, Краљево, 2005.

3. Зизиулас, Јован, Догматске теме, Нови Сад,

4. Јанарас, Христо, Азбучник вере, Нови Сад,

Ток часа

 

Уводни део (5-10 мин.)

Уписивање Часа. Молитва Господња. Упознавање ученика са темом.

Наставник проверава предзнање ученика: - Шта је вера ? - Шта је атеизам?

- Да ли постоје атеисти? Зашто?

Централни део (25-35 мин.)

Вера је пут на ком Бог и човек иду у сусрет један другоме. Први корак чини Бог – Он позива човека „Хајде замном !“ Међутим, не одговарају сви људи једнако на овај позив.

У свакој прилици човековог свакодневног живота, оној наизглед најбезначајнијој, као и оној у којој се од човека траже крупне одлуке, вера човекова одлучује. Вера је у само језгро човекове личности усађена већ рођењем, а за религиозне људе од када је човека Бог створио. У мајчиној утроби дете верује да га мајка воли и да ће му пружити сву потребну душевну и телесну храну да би могло да се здраво роди. Одојче верује мајци да ће га нежношћу и љубављу, наравно и млеком и другом храном довести до хода и говора. Дете које је проговорило и проходало верује мајци и оцу да ће га они у љубави даље хранити душевном и телесном храном, како би порасло, постало самостално биће које ће вером рађати иста таква људска бића, намењена од Бога да духовно расту и у другим људима јачају веру.Вера нам помаже и када смо одрасли и већ изабрали животно занимање да га вредно и савесно обављамо, у нади да ће нам такав рад донети плода а другим људима радост. Када заволимо (мушкарац) жену или (жена) мушкарца и једног дана се оженимо (удамо), опет је вера та која држи брак хармоничним и срећним. Када се разболимо, останемо без посла, осиромашимо, вером се спасавамо од очајања и самоубиства. Када смо смртно болесни или стари, пред смрћу и страхом од смрти, вера нас заштићује од ништавила… Нико не може да оспори да сваки човек живи захваљујући вери која је, као клица, биолошки усађена у људско биће, од самог његовог зачетка, не само рођења.

Сви људи имају неки појам о Богу. Чак и они који формално не припадају ниједној религији ипак имају неки појам о Богу једноставно зато што постоје и што се не мире са смрћу, већ желе вечно да постоје. Тежња човека да дође до истине и сигурности у променљивом свету у коме живи, односно сусрет човека са проблемом смрти, неминовно га упућује на овај или онај појам о Богу. У зависности од тога шта човек прогласи за истину, односно на који начин превазилази проблем смрти и мисли да остварује вечно н непроменљиво постојање, он то и обожава. Дакле, на овај или онај начин, из овог или оног угла посматрања, појам Бога је присутан код свих људи без изузетка. Али, запитаће се неко - шта је са атеистима, односно са оним људима који не верују да Бог постоји. Да ли они својим неверовањем негирају наведену тврдњу? На крају, ако Бог заиста постоји, како га онда једни познају и признају да постоји, а други не?

Атеизам, као феномен савременога света, не побија чињеницу да Бог постоји зато што атеизам није одсуство сваког појма о Богу. Пре би се рекло да је атеизам неприхватање једног конкретног Бога у кога верује околина у којој се тај атеизам развија, него што је он неверовање у Бога. Тачније, атеизам је борба против Бога. Иначе, како неко може нешто да одбацује и негира ако претходно није констатовао да постоји? Другим речима, атеизам не жели управо једног конкретног Бога и неће да зна за њега, што не значи да Бог не постоји по себи и да атеисти не верују ни у каквог Бога.

Бог за атеисте не постоји зато што они не желе да он постоји за њих. Идентификовање некога или нечега, као постојећег за нас, претпоставља нашу слободу, тј. претпоставља да и ми желимо да тај неко за нас постоји. Објективно постојање некога још не значи да он постоји и за нас, јер ми можемо и да не желимо да неко постоји за нас, што иначе изражавамо (кад некога не желимо) речима: „За мене ти не постојиш". То не значи да он заиста не постоји по себи и за друге, макар ми и не хтели да он постоји. Он не постоји за нас, али постоји по себи и постоји за друге. Слично је и са постојањем Бога. Но, како је то могуће да Бог постоји, али да за неке људе не постоји, о томе ћемо говорити на следећем часу.

Завршни део часа (5 мин).

Рекапитулација.

Домаћи задатак:

Прочитати 11. главу Посланице Јеврејима.

Радни изглед табле

Вера и атеизам

 

-„У неспокоју пати срце наше док се у Теби не умири.“ – блажени Августин

-„Блажени који не видеше а повероваше.“ (Јн 20,29)

-„Вера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих.“ (Јев 11,1)

-„Ако _ _ _ _ _   _ _ _ _  колико зрно горушчино, рећи ћете _ _ _ _  _ _ _ _  пређи одавде тамо, _  _ _ _ _  _ _, и ништа вам _ _ _ _  _ _ _ _  _ _ _ _ _ _ _ _.“ (Мт 17,20)

- αθεος (грч.) - онај који негира Бога