Заједница са Богом-основ живота

Аутори: Радомир Маринковић, Душко Максимовић

 

Школа / разред

                  I

Наставник

 

Наставна тема

Крштење и рукоположење као сједињење са Хрстом у Литургији

Наст. jединица и број часа

[14.]Заједница са Богом-основ живота

Тип часа

Обрада новог градива

Облик рада

Групни

Наставне методе рада

Метод усменог излагања и дијалошки метод

Образовно-васпитни циљеви часа

Објашњење аутентичног библијског и црквеног схватања тајне живота.

Развијање свести о животу као врхунској вредности, дару и благослову.

Наставна средства

Табла, креда, икона (Светитељи, Васкрсење Лазара), фотографија (Свете мошти), текст (Нови Завет)

Литература

1. Мидић, Игњатије, Православни катихизис за I и II разред средњих школа, Београд, 2002.

2. Флоровски, Григорије, „Бесмртност“ душе, Видослов (бр.25), 200

3. Зизиулас, Јован, Догматске теме, Нови Сад, 2001.

Ток часа

 

Уводни део (5-10 мин.)

Уписивање Часа. Молитва Господња. Упознавање ученика са темом.

Наставник проверава предзнање ученика: - Да ли је човек бесмртно биће ?- Од чега зависи вечни живот човека ?

Централни део (25-35 мин.)

Човек најлакше утемељује своју личност, односно своју сигурност, на природи и на стварима које види, али при том то није утемељење свога постојања на слободи, већ на нужности. Да би постао члан Цркве, човек је позван да своју сигурност и лични идентитет, које је досад темељио на нужности, тј. на заједници са Богом, са родитељима и са природом - за које се својим искуством уверио да му дају сигурност у животу, утемељи на слободи, односно на заједници Царства Божијег о коме нема баш никаквог искуства. Да би човек то постигао, потребна му је слобода од заробљености природним везама, као и остварење заједнице с Богом и са људима на основу слободе. Другим речима, да би неко постао члан Царства Божијег, потребан је подвиг, јер није нимало лако човеку да природну заједницу са светом који га окружује замени заједницом слободе с њим, која подразумева да утемељи своје постојање на Литургији као на Царству Божијем које не види и не може да опипа или, пак, да логички потврди као сигурно и извесно.

Када остваримо заједницу слободе с Богом преко људи у Цркви, Бог за нас постаје постојећи и Отац зато што желимо да постоји за нас и да нам буде Бог и Отац, а људи постају наша браћа. Својом слободом откривамо Бога као личност, односно чинимо да Бог буде и наш Бог и Отац, да буде за нас личност са којом остварујемо заједницу љубави, као што и у људима откривамо непоновљиве личности кад смо у заједници с њима без икаквог интереса. Човек је слободно биће које свет око себе, па и Бога, идентификује слободно - ако то жели, тј. једино слободом, љубављу. Кад заволимо једно биће, односно кад остваримо заједницу слободе са њим (без икаквих природних, идеолошких или естетских и моралних принуда), јер љубав је заједница с другим, а не осећање, онда то биће за нас постаје непоновљиво, постаје личност, постаје наше биће и део нашег бића. Ова и оваква врста вере у Бога није просто признање да Бог постоји, већ се њоме остварује лична заједница с Богом када Бог за нас постаје непоновљива и апсолутно нама потребна личност - без које и ми не можемо да постојимо, односно Бог за нас постаје Отац.

Међутим, ову заједницу слободе између Бога и људи кроз Христа обезбеђује својом делатношћу Свети Дух. Он нас сједињује с Богом и међу собом у Христу на тај начин што нам даје различите службе у Цркви. Не сједињује нас, дакле, с Богом по природи и на основу природе и њених захтева, већ на основу слободе. Једнима даје епископску, другима свештеничку, трећима ђаконску, а четвртима лаичку службу, у оквиру које има много других служби, тј. дарова: дар пророштва, исцељивања болести, итд. Истовремено, ови дарови Светога Духа, односно службе, сједињују и нас, људе, једне с другима у нераскидиву заједницу без које нема ни дарова Светога Духа, и то у заједницу слободе, а не на основу наших природних нагона. Али треба нагласити да се управо преко Светога Духа и његове делатности, односно кроз Свету Литургију (грч. λειτουργία значи служба), Божије присуство у историји апсолутно заснива на слободи и показује се преко људи. Зато делатност Духа у историји отпочиње после вазнесења Христовог на небо, односно када Христос није више био физички присутан међу нама. Јер кроз физичко присуство Христово и Бог је присуствовао у свету кроз Христа на начин који се и искуствено могао потврдити. Међутим, после Христовог вазнесења на небо делатношћу Духа Бог у Христу такође присуствује у свету кроз људе, али сада апсолутно слободно, и то кроз тајну Свете Евхаристије, не приморавајући људе да га признају ако они то не желе.

На овај начин се конституише Црква која на основу наше слободе, односно на основу наше вере и дарова Светога Духа, као начина служења у њој, у исто време показује онога у кога верујемо, тј. показује Бога као Цркву и као присутног у свету, иако је, по природи, невидљив, и његово будуће Царство као заједницу људи са њим који су непоновљиве личности. Јер, као што смо видели, и познање Бога као личности темељи се на нашој слободи, тј. на љубави, односно на заједници слободе нас, људи, с Богом, и људи за нас постају непоновљиве личности. У тој заједници, тј. у Цркви, познајемо Бога као личност, као Оца. Овакав однос према Богу мења и нас као личности.Бог за нас постаје део наше личности и извор нашег постојања, а ми постајемо синови Божији. Кроз овај начин вере у Бога, односно кроз Цркву, пројављује се и Бог на земљи. Другим речима, вером се показује Царство Божије у свету као Црква, иако то Царство тек треба да дође.

Завршни део часа (5 мин).

Рекапитулација.

Домаћи задатак:

Прочитати причу о четвородневном Лазару.

Радни изглед табле

Заједница са Богом-основ живота

 

„Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; који једе од овог хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу дати за живот света... ако не једете тело Сина човечијег и не пијете крв Његову, нећете имати живот у себи... Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан: ... Који једе моје тело и пије моју крв стоји у мени и ја у њему...Као што ме посла живи Отац, и ја живим Оца ради; и који једе мене и он ће живети мене ради.“ (Јн 6,48-56)