Бог као биће заједнице

Аутори: Радомир Маринковић, Душко Максимовић

 

Школа / разред

                  I

Наставник

 

Наставна тема

Крштење и рукоположење као сједињење са Хрстом у Литургији

Наст. јединица и број часа

[15.]Бог као биће заједнице

Тип часа

Обрада новог градива

Облик рада

Индивидуални

Наставне методе рада

Метод усменог излагања и дијалошки метод

Образовно-васпитни циљеви часа

Упознавање ученика са библијским сведочанствима о Богу као „бићу заједнице“.

Развијање свести о онтолошком корену људске личности и људске заједнице.

Наставна средства

Табла, креда, икона (Богојављање), текст (Свето Писмо)

Литература

1. Мидић, Игњатије, Православни катихизис за I и IIразред средњих школа, Београд, 2002.

2. Алфејев, Иларион, Тајна Вере – Увод у православно догматско богословље, Краљево, 2005.

3. Зизиулас, Јован, Догматске теме, Нови Сад, 2001.

Ток часа

 

Уводни део (5-10 мин.)

Уписивање Часа.

Молитва Господња.

Упознавање ученика са темом.

Наставник проверава предзнање ученика:

- У ког Бога верују Хришћани ?

- Која је разлика између хришћанске вере у Бога и вере других религија ?

Централни део (25-35 мин.)

Иако исповеда веру у једнога Бога као и многе друге монотеистичке религије, хришћанство се од њих разликује управо по томе што верује да је један Бог, у ствари, Отац који вечно има Сина и Светог Духа, односно да је један Бог Света Тројица: Отац, Син и Свети Дух.

Хришћанска вера у Бога као Свету Тројицу обично се схвата само као једна формална разлика у односу на друге монотеистичке религије. Због тога, када се говори о хришћанском Богу, обично се наглашава да и хришћани верују у једног Бога, док се у други план ставља Божија тројичност.

Дакле, полазна тачка истинитости Божијег постојања за многе људе чини се да је само то што је Бог један. Питање, пак, да ли уопште може да буде говора о постојању једнога Бога као личности, тј. као апсолутно слободног и конкретног бића, ако тај Бог у исто време није и Света Тројица, односно заједница личности, данас скоро да се и не поставља. Колико је ово питање важно за живот људи и целог тварног света, као и за истинско постојање Цркве - која је нови начин живота људи и створене природе, утемељен управо на обрасцу постојања Свете Тројице, и тиме омогућује тварном свету да учествује у Божијем животу и да на тај начин победи смрт, а људима да буду вечне личности - покушаћемо да покажемо касније. Најпре да видимо у каквог Бога верују хришћани? Појавивши се као природни наставак Старог завета и старозаветне цркве, хришћанска црква је наследила и библијску веру у једнога Бога. Веру у Бога Аврама, Исака, Јакова, у Бога старозаветних отаца, који се открива као конкретно биће и као биће заједнице.

Бог Старога завета сам за себе каже: „Ја сам онај који јесам" (2Мој 3, 14), и на тај начин открива да је он конкретно биће, Бог Отац, а не безлична „виша сила", како многи данас називају Бога. Истовремено, кроз откривање конкретним личностима и остваривањем заједнице с њима Бог показује да он није биће које се осамљује у свом постојању, него је биће заједнице, односно личност. То значи да је он Бог Аврама, Исака, Јакова, а затим у Новом завету Бог Исуса Христа.

Новозаветна црква верује у истога Бога као и Јевреји Старог завета. Исус Христос никада није говорио да његови сународници не верују у правога Бога. Напротив, и он и његови ученици обраћали су се том истом Богу у кога су веровали и старозаветни праведници.

Завршни део часа (5 мин).

Рекапитулација.

Домаћи задатак:

Прочитати 2Мој 3

Радни изглед табле

Бог као биће заједнице

 

ЈаХВеХ - „Ја сам онај који јесам" (2Мој 3, 1