Личност или индивидуа?

Аутори: Радомир Маринковић, Душко Максимовић

 

Школа / разред

                       I

Наставник

 

Наставна тема

Крштење и рукоположење као сједињење са Христом у Литургији

Наст. jединица и број часа

[18.]Личност или индивидуа ?

Тип часа

Обрада новог градива

Облик рада

Фронтални, групни

Наставне методе рада

Метод усменог излагања и дијалошки метод

Образовно-васпитни циљеви часа

Објашњење разлике између појмова личност и индивидуа.

Развијање свести о индивидуализму као негацији човечности. Живети Литургијским животом значи живети у заједници са ближњима и са Богом, тј. остварити себе као личност.

Наставна средства

Табла, креда, икона (Светитељи), фотографија неке познате личности

Литература

1. Мидић, Игњатије, Православни катихизис за I и IIIразред средњих школа, Београд, 2002.

2. Зизиулас, Јован, Од маске до личности,

Ток часа

 

Уводни део (5-10 мин.)

Уписивање Часа.

Молитва Господња.

Упознавање ученика са темом.

Наставник проверава предзнање ученика:

- Шта је личност ?

- Шта чини човека јединственим и непоновљивим бићем ?

Централни део (25-35 мин.)

Богословље се не бави питањем  да ли Бог постоји или не постоји већ - начином Његовог постојања. Дакле, главна тема Православне теологије јесте: на који начин (како) Бог постоји и какве су последице тога по живот човека тј. да ли је с'Богом могуће „комуницирати“.

Православна антрополигија нас учи да је човек створен „по икони Божијој“ (Пост 1,27) тј. да је створен као личност. Треба нагласити да се Правосавно схватање личности знатно разликује од уобичајеног.

По социологији, човек је „индивидуално и друштвено биће“. То је ентитет који постоји за себе, који има одређене особине, који може ступати у различите односе са другим индивидуама али који - ово је важно - суштински не зависи од тих односа. Уколико се, на пример, однос две индивидуе прекине, оне настављају да постоје. Такође, индивидуа првопостоји а затим ступа у односе. Индивидуа, дакле, своје постојање црпи из себе саме. Њој није потребан Други да би постојала. Други, евентуално, може да поправи квалитетњеног бивствовања, али Други нипошто није услов и једина могућност њеног постојања.

Хришћанска антропологија за разлику од социологије има друге помове, а то су: личност и заједница. Овде није само реч о коришћењу других израза, већ о другачијем схватању стварности и истине човековог личног и заједничког бића и живота. У Православљу, заједница са Богом претпоставља и подразумева заједницу са другим човеком. Бити (постојати) као личност значи бити у заједници са другом личношћу. Бог је личност управо због тога што је Света Тројица, заједница личности Оца са Сином и са Духом Светим. По тумачењу Светих Отаца личност је носилац постојања природе. Личност сведена на индивидуу аутоматски се деградира јер у том случају личност је издвојени део целине, а не носилац целине - целосне људске природе у којој заједничаре и друге личности.

Човек, сведен на индивидуу престаје да буде личност. Постаје ствар чија вредност се процењује корисношћу... Међутим, Црква нас учи да не постоји ништа вредније од личности ! Уосталом, то исто нам сведочи и наше искуство. Зар постоји ишта вредније од особе коју волимо ? У томљубавном искуству – други престаје да буде само „један од многих“, односно – од његовог постојања зависи и наше постојање, наш идентитет. Без љубави, тј. без заједнице слободе са другим, човек не може постојати као личност. Из свега наведеног можемо закључити да је личност израз који означава однос тј. заједницу.

Завршни део часа (5 мин).

Рекапитулација.

Домаћи задатак:

Прочитати књигу „Мали принц“.

Радни изглед табле

 Личност или индивидуа ?