Вера-знање-живот

Аутори: Радомир Маринковић, Душко Максимовић

 

Школа / разред

                  I

Наставник

 

Наставна тема

Крштење и рукоположење као сједињење са Христом у Литургији

Наст. jединица и број часа

[12.]Вера-знање-живот

Тип часа

Обрада новог градива

Облик рада

Групни

Наставне методе рада

Метод усменог излагања и дијалошки метод

Образовно-васпитни циљеви часа

Објаснити повезаност и нераздељивост вере, знања и љубави.

Развијање свести о животу као пуноћи вере и знања.

Наставна средства

Табла, креда, фотографија (Крштење, познати научници), текст (Чин Свете Тајне Крштења и Миропомазања)

Литература

1. Мидић, Игњатије, Православни катихизис за I и II разред средњих школа, Београд, 2002.

2. Јанарас, Христо, Азбучник вере, Нови Сад, 2001. 3. Зизиулас, Јован, Догматске теме, Нови Сад, 2001. 4. Крштење, Каленић – Банатски весник, 1982.

Ток часа

 

Уводни део (5-10 мин.)

Уписивање Часа. Молитва Господња. Упознавање ученика са темом.

Наставник проверава предзнање ученика: - Шта је Крштење ? - Шта је предуслов да бисмо били Крштени ?

Централни део (25-35 мин.)

Да бисмо могли да говоримо о хришћанском познању Бога на основу вере, потребно је, пре свега, да објаснимо шта је то вера у хришћанском искуству. Вера у Бога се различито тумачи, и то не само међу оним људима који не верују у Бога већ и међу верницима. Различите религије, због искуства вере у Бога утемељеног на различитим приступима овом проблему, различито говоре о Богу. Али, шта је то вера у хришћанском искуству?

Да би неко могао да постане члан Цркве, као што нам поручују апостоли, потребно је да верује и да буде крштен (Дап 2, 38). Дакле, без крштења, као израза вере у Бога, нико није могао да постане верник, односно хришћанин. У чему је суштина вере у Бога која се показује у крштењу?

На основу самог чина Крштења и објашњења која су о њему дали свети апостоли и свети оци, да би неко постао верник, тј. члан Цркве, најпре је требало да се на позив Исуса Христа (као што је то био случај са апостолима док је Христос био на земљи), а после Христовог вазнесења на небо на позив епископа и црквене заједнице, одрекне злог духа и његових сила да би исповедио веру у Бога Оца, Сина и Светога Духа. Дакле, исповедити веру значи одговорити на позив за остварење заједнице с људима у Цркви, који нам упућује сам Христос кроз епископа. Нико не може сам да исповеди веру индивидуалним начином живота, макар и најправилнијим испуњавањем божанских (хришћанских) закона. Дакле, исповедити веру у Бога значи постати члан Цркве, односно ући у заједницу са епископом и осталим члановима Евхаристије (грч. εύχαριστία = благодарност).

У самом чину који претходи крштењу, после позива на одрицање од Сатане следи и позив ономе који жели да буде верник да се окрене од запада ка истоку. Док му се читају молитве за изгоњење злог духа, крштавани је окренут ка западу. Да би исповедио веру и да би постао члан евхаристијске заједнице, потребно је да се окрене ка истоку. Шта, конкретно, значи то окретање од запада према истоку да би неко исповедио веру у Бога, односно да би постао члан Цркве, Евхаристије?

Само окретање значи да је вера повезана са променом начина живота, тј. са променом односа према свету. Рађајући се, ми нужно заузимамо један став према животу и према Богу. Тај став, тј. однос утемељен је на природној нужности и огледа се у томе што је човек, пре свега, везан за породицу, а затим за друштво и за природу, и од њих добија и свој идентитет - јер човек себе идентификује у односу на заједницу за коју је везан и која му даје сигурност постојања. Те заједнице су, пре свега, видљиве и искуствене: то су породица и држава јер му оне, на основу природног искуства које човек у односу на њих има, обезбеђују постојање и сигурност.

Вера претпоставља промену тог става, односно утемељење свог идентитета на слободи, тј. на заједници са људима и с Богом која му није наметнута као што је то случај са породицом и са државом, односно која није заједница природе и искуства. Другим речима, вера се поистовећује са односом који имамо према животу, према људима, према природи и према Богу. Међутим, тај однос треба да буде супротан ономе који заузимамо приликом физичког рађања, а то значи - треба да буде заснован на слободи. Под заједницом слободе овде подразумевамо ону заједницу која није утемељена нити на биолошким, нити на идеолошким или било којим другим основама које произлазе из природе.

С друге стране, исток је, по хришћанском схватању, страна света одакле се очекује други долазак Христа на земљу и остварење Царства Божијег кроз васкрсење из мртвих. Дакле, окренути се ка истоку значи окренути се својим животом ка последњем догађају историје, ка будућности, односно признати као постојеће Царство Божије које још увек није дошло и које не можемо чулима својим да идентификујемо као постојеће и на њему утемељити свој идентитет и своју сигурност постојања тиме што ћемо постати његови чланови.

Из овог хришћанског искуства произлази и дефиниција вере која је забележена у Светом писму и која гласи: „Вера је основ свега чему се надамо, потврда (постојања) ствари невидљивих" (Јев 11, 1), односно утемељење свога идентитета на „граду (држави) који ће доћи" (Јев 13, 14) и указује нам на то да се она поистовећује са слободом. Јер признати да постоји нешто што се не види и што се не може опипати и што се умом, логиком, не може доказати да постоји зато што још увек физички не постоји, као што је то будуће Царство Божије, и постати његов члан - значи управо слободу. Веровати значи, другим речима, познати, признати да нешто постоји, слободом, односно утемељити једну заједницу са људима и с Богом на основу будућег Царства Божијег које нам је само обећано, а то значи у исто време утемељити и своје постојање и своју личност на слободи.

У вези са вером, која се симболички показује том радњом, важно је напоменути да вера подразумева начин живота који ће пројављивати као постојеће и присутно оно животно стање света и људи које, по природи, физички још не постоји, а то је будуће Царство Божије. Тачније, вера се поистовећује са знањем, односно са идентификацијом нечега да постоји, што, по природи, још не постоји и зато вера има као последицу утемељење евхаристијске заједнице која представља то Царство Божије које ће доћи. Оно је сада и овде присутно и то као евхаристијска заједница, међутим, вером је присутно а не физички. Царство Божије ће физички тек доћи, али његова основа у историји је вера као заједница слободе људи с Богом у Христу и међу собом.

Оваква пројава Бога и његовог царства кроз Евхаристију, утемељена на вери, односно на слободи, даје могућност људима, с једне стране, да не верују у Бога, а с друге, пак, да се апсолутно слободно учлане у то Царство, што тада, наравно, значи да људи и своје постојање утемељују на својој слободи.

Дакле, познање Бога, које се поистовећује са вером, не извире из анализе Бога по природи, будући да се Бог и Царство Божије не могу идентификовати по природи, већ се темељи на слободи.

Осим тога, вера подразумева утемељење свога бића и своје сигурности на заједници с Богом и признање да Бог постоји иако га не видимо. Да би се та заједница остварила, потребна је заједница слободе с Богом и са људима, односно заједница која се не темељи на природи.

Завршни део часа (5 мин).

Рекапитулација.

Радни изглед табле

Вера-знање-живот

ваптисмос (гр.) – погружавање

„Или не знате да сви који се крстисмо у Исуса Христа, у смрт Његову крстисмо се? Тако се с Њим погребосмо крштењем у смрт да као што уста Христос из мртвих славом Очевом, тако и ми у новом животу да ходимо.“ (Рим 6,3-4)

„Ми знамо да пређосмо из смрти у живот, јер љубимо браћу; јер ко не љуби брата остаје у смрти.“ (1Јн 3,1)