Вера у Бога у Старом Завету

Аутори: Радомир Маринковић, Душко Максимовић

 

Школа / разред

                   II

Наставник

 

Наставна тема

Света тројица један Бог (Бог као биће заједнице слободе, љубави)

Наст. јединица и број часа

[2.]Вера у Бога у Старом Завету

Тип часа

Обрада новог градива

Облик рада

Фронтални

Наставне методе рада

Метод усменог излагања и дијалошки метод

Образовно-васпитни циљеви часа

Указати на чињеницу да се наше знање о Богу заснива на Откривењу.

Развити свест да Бог није нека безлична „виша сила“, већ личност са којом можемо остварити заједницу.

Наставна средства

Табла, креда, икона (Страозаветни Пророци), текст (Библија)

Литература

1. Мидић, Игњатије, Православни катихизис за I и IIразред средњих школа, Београд, 2002.

2. Поповић, Јустин, Догматика 1, Београд, 2000.

3. Зизиулас, Јован, Догматске теме, Нови Сад, 2001.

Ток часа

 

Уводни део (5-10 мин.)

Уписивање часа.

Молитва Господња.

Упознавање ученика са темом.

Наставник проверава предзнање ученика:

-Шта је Откровење ?

-Ко су Авраам, Исак и Јаков ?

-Ког старозаветног пророка називамо „Боговидцем“?

Централни део (25-35 мин.)

Свето Откривење је у ствари откривење истине о Тројичном Божанству од Тројичног Божанства, коју је Бог могао одједном објавити људима у потпуности, али Он то није урадио, јер се у Откривењу опажа да је ова истина била поступно објављивана људима с обзиром на њихов духовни и морални узраст. У Старом Завету је учење о Светој Тројици доста нејасно, кратко и непотпуно, пошто се откривење божанских натприродних истина врши поступно и полако, сходно духовном и моралном развићу прималаца. Тек у Новом Завету ово учење добија свој потпун израз. Старозаветно учење о Богу било је припрема за новозаветно. Оно је било као зрно, из кога се у благом климату тросунчане благодати новозаветне имало развити новозатетно учење о Троличном Богу. Узрок овој поступности откривења истине о Светој Тројици свети Оци и Учитељи Цркве виде, с једне стране, у томе што су Јевреји били духовно незрели да одједном приме целокупно учење о томе, и што су били склони многобоштву, па су могли догму о Троличном Божанству тумачити у многобожачком смислу; а с друге стране у томе што је људска природа уопште, због своје ограничености и греховне искварености, била неспособна да одједном прими пуноћу божанског учења о Светој Тројици, него је морала бити постепено исцељивана, оспособљавана и увођена у ову пресвету тајну над тајнама. „Стари Завет је јасно објавио Оца, вели свети Григорије Богослов, а Сина више нејасно; Нови је открио Сина и указао на Божанство Духа; сада пак сам Дух борави с нама и јасније нам показује себе. Јер није било безопасно, пре но што се призна Божанство Оца, јасно проповедати Сина, и пре но што смо примили проповед о Сину, оптерећивати нас проповеђу (да се смелије изразим) о Духу Светом, да не бисмо били изложени опасности да изгубимо чак и оно што нам је на Домаку, као што бива са људима који сувишном храном пре-товаре себе, или слабе очи упиру у сунчеву светлост, него је требало да светлост Свете Тројице озарава просветљаване постепеням додавањем, узлажењем, напредовањем из славе у славу". А блажени Теодорит пише: „По својој бесконачној мудрости Бог није хтео да Јеврејима објави потпуно знање о Светој Тројици, да они не би у томе нашли повод да се клањају многим боговима, јер су били склони египатској безбожности; и зато се после вавилонскога ропства, када су Јевреји јасно осећали одвратност према многобоштву, сусрећу не само у њиховим свештеним него и у несвештеним књигама далеко више веома јасних места, него раније, у којима се говори о Божанским Лицима". Свети Епифаније богословствује: „Једно Божанство (Θεότης μία) је нарочито објављено у Мојсеја, Двојица (δυάς) пак проповедана је силно у Пророка, а Тројица (Τριάς) се показује у Еванђељима".

а) Стари Завет је несумњиво завет Тројичног Божанства, али се места која се односе на догмат о Светој Тројици, с обзиром на пројављивање и улогу појединих Лица тросунчаног Господа, могу сврстати у три групе.

Прву групу сачињавају она места где Бог говори о себи у множини, задржавајући у исто време и појам о себи као Једноме. Та су места: И рече Богь: сотворимъ человека по образу нашему и по подобш ... И сотвори Богь человека, по образу Божпо сотвори его. И рече Богь: се, Адамъ бысть яко единъ отъ насъ. По тумачењу светих Отаца, ова места показују да у Богу има више међу собом равних Божанских Лица, али се њихов број не одређује тачно.

Другу групу сачињавају она места која ближе одређују број Божанских Лица као три, при чему се не употребљавају посебни лични називи и не повлаче никакве разлике. У таква места, по учењу светих Отаца, спада оно у коме се описује јављање Бога Аврааму код Мавриског грма у облику тројице путника: Јави му се Господ Бог (Jahve) код грма Маврискога, кад сеђаше на вратима пред шатором својим у подне. Подигавши очи своје погледа, и гле, три човека стајаху према њему. И угледавши их потрча им у сусрет испред врата шатора свога, и поклони се до земље. И рече:Господе (Adonai), ако сам нашао милост пред тобом, немој проћи слуге свога. Јасно је да се Авраам обраћа тројици као једноме, и то као једноме Господу. Сав разговор између Авраама и Господа води се од тројице у име једнога, а у последњем стиху, којим се и завршује ово богојављење, вели се: И Господ отиде свршивши разговор са Авраамом. У овом јављању Бога Аврааму древно црквено Предање види појаву Свете Тројице. „Авраам сусреће тројицу, вели блажени Августин, а клања се једноме. Угледавши тројицу, он је дознао тајну Тројице, а поклонивши се као Једноме, он је исповедно једнога Бога у три Лица". Молитвени дух Цркве, који мисли свештеним Предањем, у овоме богојављењу гледа јављање Свете Тројице: Священнотайнникъ Авраамъ бывъ: священнообразно древле, Творца всъхъ и Бога и Господа, во трехъ убо Ипостасей державу единственну позна. Авраамъ добродЪтелш и страннолюб1емъ Троицу пр1ятъ, ангельски пришедшую. Пресельникъ сый Авраамъ, сподобися образно воспр1яти единственнаго убо Господа въ τρίехъ ИпостасЪхъ, пресущественна мужескими же зраки .

Указивање на тројичност Лица у Богу свети Оци виде такође и у серафимској песми: Свет, Свет, Свет Господ Саваот, коју је пророк Исаија чуо приликом свога боговиђења. Трикратко понављање речи: Свет, расматрано у вези са осталим текстом ове главе, показује да се песма односи на једног Бога у Троици. Пророк је видео Господа где седи на престолу високу и уздигнуту, и чуо глас његов који говори: кога ћу послати, и ко ће за нас ићи? Ово питање показује да се једно Лице Свете Тројице обраћа себи равнима. Контекстом ових места са новозаветним местима потврђује се да је пророк Исаија у овом свом виђењу видео Господа Бога, тј. Оца и Сина и Светога Духа. Када Серафими, вели свети Атанасије Велики, славослове Бога, говорећи трикратно, Свет, Свет, Свет Господ Саваот, они славослове Оца и Сина и Светога Духа... Јер Отац и Син и Свети Дух јесте Господ Саваот. Јер је једно Божанство и један Бог у трима Ипостасима". Hajjaсније сведочанство Старога Завета о Светој Тројици налази се у књизи Премудрости Соломонове; оно гласи: Вољу Твоју ко би познао, да Ти ниси дао Премудрост и послао Твог Светог Духа са висине.

Трећу групу чине она места у Старом Завету која одређеније повлаче разлику међу Божанским Лицима, називајући их њиховим правим именима. Тако се о личности Сина и његовом Божанству говори у месијанским пророштвима. Господь рече ко мнЪ, вели Месија, Сынъ мой еси Ты, азъ днесь родихъ Тя. Давид говори: Рече Господь (Jahve) Господеви (Adonai) моему: сЬди одесную мене, дондеже положу враги Твоя подножiе ногъ Твоихъ... Изъ чрева прежде денници родихъ Тя. Месија се назива Богом: Помаза Те, Боже (Elohim), Богъ Твой елеемъ радости паче причастникъ Твоихъ. У пророка Исаије Месија се назива: Емануил, што значи: с нама Бог. Велика совЬта Ангелъ, чуденъ, совЪтникъ, Богъ крЪпкш, властелинъ, князь мира, Отецъ будущаго вЬка, што све показује његово Божанство и самосталност његове личности од Јеховине.

На личност Светога Духа и његово Божанство указују, иако не тако јасно, ова места: Духъ Божш ношашеся верху воды. Пророк Захарија говори да Господ Саваот „Духом својим преко Пророка пређашњих" ела речи и закон, те су њихове речи биле његове речи. Најјаснија сведочанства о личности и Божанству Светога Духа налазе се у месијанским пророштвима: Господь посла мя, и Духъ Его; Духъ Господень на мнЪ, егоже ради помаза мя, благовЪстити нищимъ мя посла. О Духу Светом као посебној Божанској личности говори се и на другим местима у Старом Завету.

На истину о Троједном Богу указују још и сва она места у Старом Завету која говоре о „Речи", о „Анђелу Божјем", „Анђелу Господњем", о Премудрости Божјој, као животворном и животодавном начелу, која од вечности постоји са Богом.

Завршни део часа (5 мин).

Рекапитулација.

Домаћи задатак:

Прочитати 7.главу 1.Књиге Мојсијеве.

Радни изглед табле

Вера у Бога у Старом Завету

 

Откривење-откривање Бога човеку

Библија-записано Откривење

Стари Завет (Савез)-савез Бога са људима, склопљен преко паријарха Авраама.