Исус Христос – Син Божији (библијска и светоотачка сведочанства)

Аутори: Радомир Маринковић, Душко Максимовић

 

Школа / разред

                       II

Наставник

 

Наставна тема

Онтолошке последице вере у Свету Тројицу као Једног Бога

Наст. јединица и број часа

[09.]Исус Христос – Син Божији (библијска и светоотачка сведочанства)

Тип часа

Обрада новог градива

Облик рада

Фронтални, индивидуални

Наставне методе рада

Метод усменог излагања и дијалошки метод

Образовно-васпитни циљеви часа

Указати на библијска и светоотачка сведочанства о божанству Господа Исуса Христа.

Развити свест да су у личности Христовој сједињене божанска и човечанска природа и да је тиме омогућено превазилажење смрти за створену природу.

Наставна средства

Табла, креда, икона (Пандократор, Васкрсење...), текст (Библија)

Литература

1. Мидић, Игњатије, Православни катихизис за I и IIразред средњих школа, Београд, 2002.

2. Поповић, Јустин, Догматика 1, Београд, 2000.

3. Зизиулас, Јован, Догматске теме, Нови Сад, 2001.

Ток часа

 

Уводни део (5-10 мин.)

Уписивање часа.

Молитва Господња.

Упознавање ученика са темом.

Наставник проверава предзнање ученика:

-Шта је Нови Завет ?

-Шта занчи реч „евангелион“ ?

Централни део (25-35 мин.)

Божанство Сина је свудаприсутна реалност у Новом Завету, која се на разне начине испољава. Божански карактер својих дела и свога учења сам Спаситељ објашњава својом божанском једносушношћу са Оцем: Ја и Отац једно смо (έγώ και ό Πατήρ εν έσμεν). Чак и онда када Јевреји гледају да Га убију „што оцем својим називаше Бога и грађаше се једнак Богу", Он не отступа од свог учења о себи као Богу и једносушном са Оцем, већ им одлучно говори: Заиста, заиста вам кажем: Син не може ништа чинити сам од себе него што види да Отац чини; јер што Он чини и Син чини онако (ос γαρ αν εκείνος ποιή, ταύτα και ό υ'ιός ομοίως ποιεί). По природи својој, дела су његова — дела која припадају Божанству и која само Бог чинити може, као: васкрсавање мртвих, опраштање грехова, страшни суд, победа над смрћу, даровање вечног живота. А све то довољан је разлог да Сина треба поштовати као Бога.

И по други пут, и то у врло тешким околностима, Спаситељ неустрашиво објављује и брани своје Божанство и једносушност са Богом Оцем. Божанским чудесима својим Он је из темеља потресао душе Јевреја, и они Га у трему соломоновског храма узбуђено питају: докле ћеш мучити душе на­ше? ако си ти Христос кажи слободно. Исус им одговори: ја вам казах па не верујете. Дела која ја творим у име Оца свога она сведоче за ме... Ја и Отац једно смо. Као одговор на то, Фарисеји узеше камење да га убију што он, човек будући, гради се Богом. Но Спаситељ ни тада не пориче своје Божанство и једнакост са Оцем већ их упозорава на дела своја као на сведочанство о своме Божанству и јединству са Богом Оцем: Ако не творим дела Оца свога не верујте ми. Ако ли творим, ако мени не верујете, делима мојим верујте, да познате и верујете да је Отац у мени и ја у Њему. Једносушност Сина са Оцем, чини Сина у свему једнаким и равним Оцу по природи, достојанству и слави. Све што има Отац моје је. Но исто тако: све што има Син Очево је. Стога је Спаситељ могао рећи за себе: који види мене — види Оца. Као истинити Бог који има сва божанска савршенства, Спаситељ захтева према себи поштовање као према Богу Оцу: Верујте у Бога и у мене верујте (πιστεύετε εις Θεόν, και ε'ις έμε πιστεύετε).

Очевици Логоса и сведоци његовог богочовечанског жи­вота на земљи, свети Апостол и једнодушно исповедају и уче да је Исус Христос — Син Божји и Бог. Апостол Натанаил пре свих исповеда Исуса Христа за Сина Божјег. Касније у име свих Апостола апостол Петар то исповеда: Ты еси Христосъ Сынъ Бога живаго. Свети Јован Богослов јасније него ико посведочује Божанство Господа Исуса, једносушност његову са Оцем, и самосталност и вечност његове Божанске Ипостаси: У почетку беше Реч (ό Λόγος), и Реч беше у Бога (και ό Λόγος ην προς τον Θεόν), и Бог беше реч (και Θεός ην ό Λόγος). И та Реч, тај Јединородни Син Божји, који је у наручју Оца, постаде тело, и усели се у нас, и видесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца. Сумирајући у неколико речи сву своју благовест о Господу Исусу, свети Воанергес вели: Знамо да Син Божји дође, и дао нам је разум (διάνοιαν) да познамо Бога истинога, и да будемо у истиноме Сину његовом Исусу Христу. Овај је Истинити Бог и живот вечни (ούτος έστιν ό αληθινός Θεός και ή ζωή αιώνιος). Проверивши личним опитом стварност васкрслог Господа Христа, апостол Тома кличе: Господ мој и Бог мој! Обраћен у хришћанство, не учењем већ виђењем васкрслог Господа Исуса, апостол Павле је сав свој живот и све своје Еванђеље изградио на Божанству Исусовом. Основна је истина: Господ Исус је оваплоћени Бог; велика тајна побожности јесте: Бог се јави у телу (Θεός έφανερώΦη έν σαρκι). Целокупном личношћу својом богочовечанском Господ Исус је: образъ Бога невидимаго (εϊκών του Θεού τοϋ αοράτου), cinme славы и образъ ипостати Его (απαύγασμα της δόξης και χαρακτήρ της υποστάσεως αύτοϋ); у Њему живи сва пуноћа Божанства телесно (έν αύτω κατοικεί πάν το πλήρωμα της Θεότητος σωματικως), зато је Он над свима Бог, благословен довека. Имајући таквога Бога и Господа дужност је свакога хришћанина да у побожном живљењу очекује „блажену наду и појаву великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа". Имајући као Бог сва божанска савршенства, Господ Исус има и сва божанска својства: Он је вечан, Он је алфа и омега, први и последњи, Он је самобитан, Он је свудаприсутан, Он је неизменљив, Он је свезнајући, Он је свемоћан. Сав живот Спаситељев на зе­мли, од пометка до краја, сведочи да је Он истинити Бог; на­рочито: његово натприродно рођење, његово крштење, његово преображење, његово васкрсење и вазнесење, и сва остала чу­деса његова. Пошто је превечни Бог, Господ Христос је: творац света видљивога и невидљивога, промислитељ, живот и животодавац, светлост и светлодавац, чудотворац, цар над царевима и господар над господарима. Пошто је Он по свему истинити Бог и Господ, Њега треба поштовати као и Оца, веровати у Њега, надати се у Њега, љубити Га, молити Му се, клањати Му се, исповедати Га.

Иако је Божанство Господа Исуса срж Новог Завета, ипак има у Новом Завету извесних места која привидно противрече његовом Божанству и једносушности са Богом Оцем. Али сва се та места односе или на човечанску природу Госпо­да Исуса, или на то што Он као Син Божји има биће од Бога Оца. Због јединства Спаситељеве Богочовечанске Личности својства његове човечанске природе приписују се Њему као Богочовеку. Тако, када апостол Павле говори да Бог Отац васкрсе Христа из мртвих, он мисли на васкрсење тела његовог, јер оно што је својствено телу његовом приписује се Личности његовој (τα γαρ του σώματος αύτοϋ εις το αύτοϋ πρόσωπον λέγεται). Тако и Спаситељеве речи: Отац даде жи­вот Сину (Јн. 5, 26), треба разумети да је живот дао телу (τη σαρκι) његовом, као човеку. А када Господ Исус говори: Кога Отац посвети (ήγίασε) и посла на свет (Јн. 10, 36); Ја посвећујем себе (εγώ αγιάζω έμαυτόν) за њих, да и они буду освећени истином (Јн. 17,19); Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? (Мт. 27, 19); — Он то говори од нашег лица (έκ προσώπου ήμετέρον λέγει), јер је, узевши обличје слуге и поставши човек, понизио себе до саме смрти, и то смрти крсне. Зато и Бог Њега, тј. тело његово (το σώμα αΰτοϋ) узвиси, и дарова Му име које је веће од свакога имена. Кад год Свето Писмо говори: Син прими, Син узе, Син се прослави, оно то говори о његовом човечанству (δια την ανθρωπότητα αΰτοϋ), а не о Божанству. Ка­да Спаситељ вели: Отац мој који ме посла већи је од мене (Јн. 14, 28), Он то вели стога што је постао човек. А пошто је Он Логос Оца, то је по природи раван и једносуштан Оцу (ομοού­σιος τω Πατρι), јер се из суштине Очеве родио, због чега и објављује: Ја и Отац једно смо (Јн. 10, 30); ко виде мене — виде Оца (Јн. 14, 9). Спаситељеве речи: Идем Оцу своме и Оцу ва­шем, и Богу своме и Богу нашем (Јн. 20, 17) не значе да је Он у истом смислу Отац Сину и људима, и Бог Сину и људима. Јер је Бог Њему Отац по природи, а људима по благодати, и јер је Отац Њему Бог као узрок и начело Божанства, а људима као творац; и још: Њему је Отац постао Бог по домостроју (κατ' οΐκονομίαν), уколико је постао човек, а људима је Он по природи Бог и Господ. Када Спаситељ вели богатом младићу: Што ме зовеш добрим (αγαθός)? нико није добар осим једнога Бога (Мк. 10, 18), Он то чини зато што га је младић држао са­мо за човека а не и за Бога и као таквом му приступио. А када Спаситель изјављује о последнем дану: Нико не зна, ни Син, до Отац (Мк. 13, 32). Он то говори по човечанској природи (ανθρωπίνως) својој. Речи апостола Петра: Чврсто нека зна сав дом Израиљев да је и Господом и Христом Бог учинио (έποίησε) овога Исуса кога ви распесте; и Павлове: Бог је гла­ва Христу; Бог Господа нашега Исуса Христа, — односе се не на Божанство Господа Исуса, већ на човечанску природу његову коју је Он примио по домостроју спасења. Бог је чо­века Исуса учинио Господом и Христом, а не Сина Божјег, који је по природи Бог и Господ. Еванђелист Јован не вели: Логос постаде Богом, већ: Логос беше Бог (Јн. 1, 1.), беше Бог увек, и тај Бог Логос постаде тело (σαρξ), да би тело његово постало Бог Логос (ίνα ή σαρξ αυτού γένηταν Θεός Λό­γος). Речи премудрога Соломона: Господь созда мя (έκτισε με) начало путей своихъ въ дЬла своя (Прич. Солом. 8, 22), односе се на Спаситељево тело, на оваплоћење његово, јер је Он постао човек, а Богом је увек био. Речи „έκτισε με" од­носе се на моменат када је Бог Логос обукао саздано тело (δτε την κτιστήν ένεδΰσατο σάρκα).

Ова наведена места, као и сва слична места у Светом Писму, која привидно противрече Божанству Сина Божјег, тумаче се, по учењу светих Отаца, на исти начин. Црква је увек живела овом истином, чувала је молитвено и свето, и исповедала смело и кроз Символе, и кроз Мученике, и кроз богоносне Оце, и кроз све верне свих векова. Црква је кроз духоносне Оце првог Васељенског сабора занавек и неизменљиво изразила своју веру у Божанство Сина Божјег у другом члану Симво­ла вере; И во единаго Господа Исуса Христа, Сина Божiя, единороднаго, иже отъ Отца рожденнаго прежде всЪхъ вЪкъ; свЪта отъ свЪта; Бога истинна отъ Бога истинна (Θεόν άληφινόν έκ Θεού αληθινού), рожденна, не сотворенна, еди­носущна Отцу (όμοοΰσιον τω Πατρί), имже вся быша.

Завршни део часа (5 мин).

Рекапитулација.

Домаћи задатак:

Научити 2. члан Символа Вере.

Радни изглед табле

Исус Христос – Син Божији

 

„што оцем својим називаше Бога и грађаше се једнак Богу.“

„У почетку беше Реч (ό Λόγος), и Реч беше у Бога, и Бог беше Реч.“

Дела која ја творим у име Оца свога она сведоче за ме... Јаи Отац једно смо."

 

И у једнога Господа Исуса Христа...