Тумачење вере у Свету Тројицу као једног Бога

Аутори: Радомир Маринковић, Душко Максимовић

 

Школа / разред

                           II

Наставник

 

Наставна тема

Онтолошке последице вере у Свету Тројицу као једног Бога

Наст. јединица и број часа

[17.]Тумачење вере у Свету Тројицу као једног Бога

Тип часа

Обрада новог градива

Облик рада

Фронтални, индивидуални

Наставне методе рада

Метод усменог излагања и дијалошки метод

Образовно-васпитни циљеви часа

Тумачење вере у Свету Тројицу. Објашњење појмова „ипостасис“, „усиа“...

Развити свест о значају догмата о Светој Тројици по живот људи и целокупне природе.

Наставна средства

Табла, креда, икона (Тројица-Рубљов, Богојављање), текст (Библија)

Литература

1. Мидић, Игњатије, Православни катихизис за I и IIразред средњих школа, Београд, 2002.

2. Зизиулас, Јован, Допринос Кападокије хришћанској мисли у “Православна Теологија“, Београд, 1995.

3. Зизиулас, Јован, Догматске теме, Нови Сад, 2001.

Ток часа

 

Уводни део (5-10 мин.)

Уписивање часа.

Молитва Господња.

Упознавање ученика са темом.

Наставник проверава предзнање ученика:

-Символ Вере ?

-Како гласи „формула“ Крштења ?

Централни део (25-35 мин.)

Хришћанство је из Старог Завет наследило јеврејско веровање у једног Бога, на којем је оно инсистирало насупрот паганској политеистичкој религији грчко-римског света. Но, док је задржавала овај библијски монотеизам Црква је, својом вером у Христа, као вечнопостојећег Сина Божијег, била наведена на гледиште да један Бог Старог Завета никада није био сам: Он је (од)увек имао Сина или Логоса, који је и Сам био Бог и „са Богом" (Јован 1,1). Када је Арије у четвртом веку довео у питање овај вечни божански статус Христа, СинаиЛогоса Божијег, Први васељенски сабор који се састао у Никеји, близу Цариграда, 325. године после Христа, следећи у основи теологију Светог Атанасија, епископа александријског, прокламовао је званичну веру Цркве даје Христос „једносуштан" или „сасуштаствен" Оцу. тј. „истински Бог од истинског Бога", како је изражено у Символу вере овог Сабора.

У исто време Црква је веома рано почела да од свих који су желели да се крсте и постану чланови тражи да исповеде веру не само у Бога Оца и Његовог Сина Логоса, него такође и у Светог Духа. Сходно Христовим речима: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа" (Лк 28,19). То значи да је позивање хришћана на једног Бога Библије морало да у себе укључи такође и позивање на Свету Тројицу. Како су се ова два позивања могла помирити?

Ово питање је постало горуће када је Хришћанство ступило у философски дијалог са паганском интелигенцијом у другом веку, што је постепено довело до појаве читавог низа хришћанских мислилаца црквених Отаца, чији је циљ био да покажу да хришћанска вера може имати смисла за човека који размишља, и да она, иако је мистерија, ипак није апсурдност за људски ум. Почев од познатих апологета, посебно Светог Јустина „Философа и Мученика", па преко Светог Иринеја, епископа лионског, при крају другог века, и првенствено александријских теолога Климента и Оригена у трећем веку и Светог Атанасија у четвртом, ова линија хришћанских мислилаца достигла је свој врхунац у Кападокијским Оцима друге половине четвртога века. Сви су они, а посебно ови последњи, на овај или онај начин били заокупљени горе поменутим питањем, наиме: како да помире веру у једног Бога са вером у Троједног Бога: како Бог истовремено може бити један и три?

Један од одговора на ово питање био је одговор Савелија, који је живео и подучавао у Риму у трећем веку. Његово гледиште је било да је Бог једно биће, монада, која се проширила или „увећала" тако да дела као Отац у Старом Завету, као Син у Новом Завету, а као Дух после. На крају ће све ове три улоге, које је глумио Један Бог, бити поништене и Бог ће опет бити један, монада.

Увидело се да је овакво тумачење Свете Тројице било изузетно опасно, зато што оно у себи садржи гледиште да Отац, Син и Дух нису потпуне личности, него улоге које глуми једна личност. Тако би, на пример, било немогуће схватити како се Син или Христос молио Оцу (у Гетсиманији) и живео у узајамном дијалогу с Њим. То би такође онемогућило хришћане да успоставе сасвим личан дијалог и однос са сваком од три личности у Тројици. Надаље, изгледало би да Бог глуми као „глумац" у Христу и Духу, и да нам (у њима) не даје правога Себе. Ови и други темељни приговори учинили су нужним одбацивање савелијанизма и покушај проналажења других путева да се изађе на крај са проблемом Свете Тројице.

Да бисмо разумели Кападокијске Оце у овом спору, морамо схватити да у позадини њиховог становишта лежи ова осетљивост на опасност од савелијанизма. Кападокијски Оци су били тако заокупљени овом опасношћу даје њихова целокупна теологија била усмерена на очување оног тумачења учења о Богу које би заувек искључило савелијанске или криптосавелијанске идеје из теологије. Као што ћемо даље видети, шири значај њихове теологије лежи управо у овој тачки.

Да би предупредили свако савелијанско тумачење Кападокијци су пошли од претпоставке да је свака од личности хришћанске Тројице потпуно и комплетно биће. Да би ово изразили они су морали да изнова размотре теолошку терминологију која је у то време била у оптицају. После Тертулијана (крај другог, почетак трећег века) било је уобичајено говорити о Богу као оједној супстанцији, а три лица. Пошто би „супстанција" дословно значила на грчком ипсотасис, било је тако могуће говорити о Богу као о једној ипостасис, а три просопа (што је латинско personae - лица изражено грчким језиком). Међутим, овако схваћена реч „личност", како у свом латинском тако и у свом грчком облику, употребљавала се у позоришту и имала је значење управо таквокоје је могло подразумевати савелијанско тумачење: она јемогла означавати три улоге или маске (позоришта „лица", „личине", „образине"), које је користио један Бог, нешто дакле против чега су Кападокијци били у у потпуности. Да би ово избегли, Кападокијски Оци су предузели следеће кораке којимаје, као што ћемо видети, било суђено да буду од трајног историјског значаја не само за теологију, него такође и за философију и људску мисао у целини:

а) Да би избегли употребу термина „личност" у савелијанском смислу „улоге" или „маске", Кападокијски Оци су инсистирали на томе да тај термин треба изједначити са грчким терминомипостасис. То је било значајно зато што је ипостасис на грчком означавало конкретно и потпуно биће, никада улогу или маску коју неко конкретно биће употребљава. Према томе, Свету Тројицу је требало схватити као три потпуна бића.

б) Да би избегли увођење тритеизма у Бога, они су предложили да супстанцију (на грчком усиа) или природу (фисис) треба узети у смислу опште категорије коју примењујемо на више од једног бића. Уз помоћ аристотелске философије они су ово илустровали указивањем на једну људску природу или супстанцију, која је општа и примењује се на сва људска бића и на мноштво конкретних људских бића (нпр. Јован, Ђорђе, Василије итд.) које треба звати ипостасима (тас ипсостасис), а не природама или супстанцијама. На овај начин, они су из свог становишта отклонили ову очигледну нелогичност, пошто логички јесте могуће говорити о једној супстанцији и три ипостаси (или личности), како то горњи пример показује. Али, ту је постојала и теолошка потешкоћа, пошто у горњем примеру о једној људској природи и три (или више) људских бића ми имамо посла са три човека, док у хришћанској Тројици не подразумевамо три Бога него једног.

Да би успешно одговорили на ову теолошку потешкоћу, Кападокијски Оци су поставили питање: шта је одговорно за потешкоћу у измирењу једног и три у људском постојању. Антрополошки гледано ово је било од највишег значаја, као што ћемо видети касније. Разлог због којег људска бића не могу истовремено бити једно и мноштво садржи следећа запажања:

а) У људском постојању природа претходи личности. Када су се Јован или Ђорђе или Василије родили, претходила им је једна људска природа:тако они представљају и оваплоћују само део људске природе. Кроз рађање људи људска природа је издељена и ни за једну се људску личност не може рећи да је носилац целокупности људске природе. То је разлог због којег смртједне личности не изазива аутоматски смрт осталих.

б) Због овога се свака људска личност може схватити као појединац(индивидуа), тј. као оно (биће) што је онтолошки независно до других људских бића. Јединство између људских личности није онтолошки идентично са њиховом разноликошћу или мноштвеношћу. Једно и мноштво се не поклапају. Ова егзистенцијална потешкоћа је оно што доводи до логичке потешкоће да се „једно" и „мноштво" изговоре истовремено.

Ако ово ставимо насупрот Божијем постојању, одмах видимо да, с обзиром на Бога, не постоји егзистенцијална, а отуда такође ни логичка потешкоћа. Пошто Бог по дефиницији није имао почетка, и пошто простор и време не улазе у Његово постојање, три личности Тројице немају удела у претпостојећој или логички претходећој Божанској природи, него се поклапају са њом. Мноштвеност у Богу не садржи дељење Његове природе, као што се то дешава са човеком.

Према томе немогуће је рећи да у Богу, као што је то са људским бићима, природа претходи личности. Једнако, и из истог разлога, немогуће је рећи да у Богу било која од три личности постоји, или да може постојати, одвојено од осталих личности. Њих тројица сачињавају такво неразориво јединство да је у њиховом случају индивидуализам апсолутно незамислив. Тако су три личности Тројице један Бог, зато што су тако сједињене у неразориву заједницу да ниједан од Њих није замислив без осталих. Тајна једног Бога у три личности указује на начин постојања који искључује индивидуализам и одвојеност као услов мноштвености. „Једно" не само што не искључује „мноштво", него, напротив, захтева то мноштво од самог почетка да би могло постојати.

Ово је у философској мисли највећа новина која са собом одлучно доноси и нов начин схватања људског постојања.

Завршни део часа (5 мин).

Рекапитулација.

Радни изглед табле

Тумачење вере у Свету Тројицу као једног Бога

„Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа" (Лк 28,19)

Una supstantia, tres personae –једна суштина, три лица

просопон-лице, маска, образина...

ипостасис-личност (конкретно биће)

оусиа-суштина ;   фисис-природа