Личност и индивидуа (Првородни грех)

Аутори: Радомир Маринковић, Душко Максимовић

 

Школа / разред

                           II

Наставник

 

Наставна тема

Стварање света ни из чега (узрок постојања света јесте Бог као личност, Божија слобода)

Наст. Јединица и број часа

[21.]Првородни грех

Тип часа

Обрада новог градива

Облик рада

Фронтални, групни

Наставне методе рада

Метод усменог излагања и дијалошки метод

Образовно-васпитни циљеви часа

Објашњење појма грех.

Развијање свести да смрт није казна већ последица индивидуације човека тј. утемељености постојања на сопственој природи.

Наставна средства

Табла, креда, икона (Стварање Адама, Адам и Ева, Изгнање из Раја), текст (Књига Постања)

Литература

1. Мидић, Игњатије, Православни катихизис за I и II разред средњих школа, Београд, 2002.

2. КЊИГА ПОСТАЊА, превод и коментари еп.Атанасије Јевтић, Београд, 2004

3. Пено, Здравко, Катихизис – Основе православне вере, Никшић, 2002.

4. Зизиулас, Јован, Догматске теме, Нови Сад, 2001.

5. Јанарас, Христо, Азбучник вере, Нови Сад, 2000.

6. Романидис, Јован, Прародитељски грех, Нови Сад, 2001.

Ток часа

 

Уводни део (5-10 мин.)

Уписивање часа.

Молитва Господња.

Символ Вере.

Упознавање ученика са темом.

Наставник проверава знање ученика стечено на претходном часу:

На који начин Бог ствара човека ?

Шта је то „икона“ Божија у човеку ?

Шта је било човеково назначење ?

Централни део (25-35 мин.)

Човек је, као што смо видели из претходног предавања, створен потенцијално бесмртним. Ту могућност је могао да оствари једино кроз заједницу са Јединим Бесмртним, тј. Богом. (приказати икону стварања Адама) Међутим, једењем са дрвета познања добра и зла Адам прекида заједницу са Творцем...

Опис тог, по људски род и целокупну творевину, катастрофалног  догађаја који називамо првородним или прародитељским грехом, налазимо у Књизи Постања. (читање Пост 3)

Дакле, шта можемо да закључимо на основу прочитаног ?

Ђаво, у виду змије, на овом примеру показује сво своје умеће завођења.(приказати икону Адама и Еве у Рају) Њено лукавство је вешто замаскирано под видом, како бисмо данас рекли, «борбе за људска права». Шта, заправо, змија предлаже човеку ? Ништа друго, до да постане као Бог. Сада ћемо се упитати: зар није управо то – циљ због којега је Бог створио човека ? Јесте !

Међутим, начин који предлаже змија за остварење тог циља је погрешан. Ђаво клевеће Бога: «нећете умрети» и наговара Еву да узме «плод дрвета» са којега је Бог рекао да «не једу». Другим речима, ђаво предлаже човеку да своје постојање утемељи на себи самоме и на створеној природи.

Претходно, Бог очински саветује Адама и Еву: «Од сваког дрвета које је у врту можеш јести, а од дрвета познања добра и зла, нећете јести од њега, јер у који дан једете од њега, смрћу ћете умрети.» Једење «забрањеног воћа» заправо је значило прекид заједнице са Творцем. Уместо да утемеље своје постојање на Богу – као Извору живота и бесмртности, први људи се окрећу творевини која је, као и они, трулежна и пропадљива. Покушавши да постане као Бог ван заједнице љубави са Творцем, човек промашује циљ због којега је створен и суочава се са оним што је сада постало неминовност: «прах си и у прах ћеш се вратити».

У светлу таквог поимања првородног греха, ми видимо да грех није морални преступ или пак нарушавање заповести господње због чега Бог кажњава човека, већ превасходно – егзистенцијални промашај. Грчка реч за грех – амартиа, има управо то значење: промашај циља. Промашај који је довео до индивидуације човека (утемељеност постојања на себи), а тиме и до одвојености између створеног и нествореног што је проузроковало неспособност човека да превазиђе смрт.

Да Бог не кажњава Адама, видимо из даљег текста где се говори како Бог тражи Адама по врту и дозива га: «Где си ?» Неки тумачи у том питању виде Божији позив човеку да се покаје и врати у заједницу са Њиме. Међутим, Адам и Ева не желе да преузму одговорност за оно што су учинили већ пребацују кривицу: Адам на Еву, а Ева на Змију. Тиме су, тако рећи, запечатили своју судбину. Смрт је постала неминовност и човек није више у могућности да је победи.

Последице прародитељског греха су се одразиле на целокупну створену природу. Природа, која је представљала благослов Божији за човека, постаје прклетство. Земља почиње да рађе «трње и коров», а човек «у зноју лица свога једе хлеб» док се не врати у земљу од које је «узет».

Задатак који је ствљен пред Земљанка је био, не да буде земља, него да се и земља његовим заједништвом са Богом преобрази у бесмртну природу. Од када је промашио тај циљ, људски род је вековима чекао да се појави Нови Адам да у земљаном телу донесе бесмртност.

На следећем часу ћемо говорити о претпоставкама које су биле неопходне да се испуне како би човек, који се сада налази у послепадном стању, задобио спасење и већни живот.

Завршни део часа (5 мин).

Рекапитулација.

Домаћи задатак:

- Ако је грех, као што смо рекли, егзистенцијални промашај (одвајање од Бога), шта онда представља истинско покајање ?

Радни изглед табле

Првородни грех

 

Змија-Ђаво (диаволос; гр.- клеветник)

амартиа (гр.) грехпромашај

(на табли нацртати „дрво живота“ и „дрво познања добра и зла“, у средини пут који креће од тачке испод које се налази „ништавило“. На половини се рачва: један крак води преко "дрвета живота“  ка (циљу) Богу – обожењу, бесмртности, други преко „дрвета познања добра и зла“ ка смрти – повратку у небиће. Слику пропратити пригодним цитатима из Пост 3.)