Личност и индивидуа (Својства створене природе)

Аутори: Радомир Маринковић, Душко Максимовић

 

Школа / разред

                 II

Наставник

 

Наставна тема

Стварање света ни из чега (узрок постојања света јесте Бог као личност, Божија слобода)

Наст. јединица и број часа

[22.]Својства створене природе

Тип часа

Обрада новог градива

Облик рада

Фронтални, индивидуални

Наставне методе рада

Метод усменог излагања и дијалошки метод

Образовно-васпитни циљеви часа

Објашњење појмова „створено“ и „нестворено“.

Развијање свести да смрт може бити превазиђена једино у заједници са Богом.

Наставна средства

Табла, креда, икона (Везнесење, Педесетница), фотографија (младић, старац), текст (Библија)

Литература

1. Мидић, Игњатије, Православни катихизис за I и IIразред средњих школа, Београд, 2002.

2. КЊИГА ПОСТАЊА, превод и коментари еп.Атанасије Јевтић, Београд, 2004

3. Зизиулас, Јован, Догматске теме, Нови Сад, 2001.

4. Свети Атанасије Велики, О Очовечењу Бога Логоса, Нови Сад, 2003.

Ток часа

 

Уводни део (5-10 мин.)

Уписивање часа.

Молитва Господња.

Символ Вере.

Упознавање ученика са темом.

Наставник проверава знање ученика стечено на претходном часу:

-Шта је „грех“ ?

-Које су последице „првородног греха“ ?

Централни део (25-35 мин.)

Свет је смртан зато што је створен, зато што има почетак. По хришћанском учењу, Бог је створио свет ни из чега. То значи да природа света, будући да не постоји вечно и да није створена из неке претпостојеће вечне природе, већ ни из чега, нема постојање по себи, тј. на основу своје природе. Суштина створеног света јесте небиће. Свет је, дакле, смртан по својој природи зато што је створен, зато што има почетак у апсолутном смислу те речи. Да бисмо ово донекле разумели, потребно је да на свет и створену природу гледамо не као на безличну природу, већ као на једно конкретно биће, односно као на једну конкретну личност.

Наиме, пре него што се роди, једно конкретно биће, једна личност, апсолутно не постоји. У односу на почетак постојања, дакле, једном конкретном бићу, једној личности, претходи ништавило. С друге стране, кад једна личност умре, констатујемо да ње више нема. Дакле, постојање света, виђено кроз једно конкретно биће, има почетак и крај, односно одређено је ништавилом. У односу на почетак, пре него што ће постати свет није постојао, док у односу на крај свет може једнога дана и престати да постоји.

Свет није само окружен ништавилом већ је и изнутра прожет ништавилом. Јер природу не чини једно биће, него многа, међусобно различита бића. Раздељеност бића међу собом, због њиховог различитог временског настајања и умирања, чини да се и унутар природе осећа ништавило, небиће.

Ради лакшег разумевања природе створеног света, односно да је та природа по себи смртна, пропадљива, пролазна, треба рећи и то да је створена природа, у ствари, време и простор - јер и време и простор су категорије које се мере почетком и крајем. Створена природа, будући да има почетак и крај, јесте време и простор, а уколико је време и простор, она је временски и просторно ограничена, односно смртна је - исто као једно конкретно биће, које је, такође, ограничено временом и простором у свом рађању и умирању.

Смрт као небиће присутна је у створеној природи зато што је природа створена ни из чега, зато што има почетак и има крај, и то како просторни, тако и временски. Ова чињеница је видљива у природи једино кад постојање природе посматрамо кроз једну личност и као једну личност.

Међутим, Бог није створио природу да би она престала да постоји. Створио ју је да би живела вечно зато што ју је створио слободно, из љубави. На који начин природа може да постоји вечно иако је створена ни из чега?

Завршни део часа (5 мин).

Рекапитулација.

Домаћи задатак:

-Прочитати житије по избору.