Тајна Христова – Јединство Бога и света као циљ стварања

Аутори: Радомир Маринковић, Душко Максимовић

 

Школа / Разред

                         III

Наставник

 

Наставна тема

Тајна Христова – Јединство Бога и човека као циљ због кога је Бог створио свет

Наст. јединица и број часа

[02.]Тајна Христова – Јединство Бога и света као циљ стварања

Тип часа

Обрада новог градива

Облик рада

Фронтални

Наставне методе рада

Метод усменог излагања и дијалошки метод

Образовно-васпитни циљеви часа

Развијање свести код ученика да је Оваплоћењем Сина Божијег омогућено спасење човека и света и превазилажење смрти.

Наше спасење зависи од заједнице са Богом, а тиме и од заједнице са другим људима и целокупном природом. Стога се Хришћани са љубављу односе према сваком човеку, чак и према непријатљима.

Наставна средства

Табла, креда, икона (Исус Христос, стварање Адама, Адам и Ева), фотографија (човек, природа), текст (Књига Постања, Нови Завет, св. Атанасије Велики – „О очовечењу Логоса“)

Литература

1. Мидић, Игњатије, Православни катихизис за III и IVразред средњих школа, Београд, 2006.

2. Пено, Здравко, Катихизис – Основе православне вере, Никшић, 2002.

3. Алфејев, Иларион, Тајна вере, Краљево, 2005.

Ток часа

 

Уводни део (5-10 мин.)

Уписивање Часа.

Молитва Господња. (Символ Вере)

Упознавање ученика са темом.

Наставник проверава предзнање ученика:

Ко је Исус Христос ?

Шта се подразумева под појмом „Син Божији“ ?

Шта се подразумева под појмом „Син Човечији“ ?

Централни део (25-35 мин.)

Данас ћемо говорити о личности Господа Исуса Христа и Тајни Његовог Оваплоћења. Исус Христос, за нас Православне као и за припаднике других Хришћанских конфесија, јесте личност коју исповедамо као Сина Божијег који је ради нашег спасења постао човек, у чије име смо Крштени и кроз кога у Светим Тајнама и Евхаристији остварујемо заједницу са Богом и живот вечни. Међутим, по пророштву Симеона Богопримца који је први у лику Богомладенца препознао дуго очекиваног Месију, Он је „знак против кога ће се говорити“ (Лк 2, 34) – како у оне дане пре Његовог Вазнесења на небеса, тако и након тог догађаја. Заиста, нема оспорованије личности у историји људског рода. Од почетка Његовог искупитељног дела до данашњих дана написано је хиљде и хиљаде књига којима се покушавало довести у питање Његово Божанство, у којима су извештаји његових непосредних ученика Светих Апостола и Јеванђелиста довођени у питање, дотле да је чак и само Његово постојање као историјске личности оспоравано. Име Исуса Христа је сачињавало и сачињава највећу саблазан за људску мисао. Зато апостол Павле каже да каже да је реч о распетом Христу „Јудејцима скандал, а Јелинима лудост“ (1. Кор 1,23). Како је могуће да Бог који је бесконачан, неограничен има материјално тело, да потребује ваздух, воду, храну, да се умара, тугује и болује ? Како је могуће да Онај који је свезнајући и свесилан бива осуђен, исмеван, разапет и да на крају страда ?

 

Људски разум, не просвећен благодатном вером и силом Духа Светога, давао је различите (увек погрешне) одговоре на ова питања. Најкарактеристичнији изрази супротстављања појму Богочовека су две јереси: Несторијанство и Монофизитство. Несторије, патријарх Цариградски (380-451. год.), је радикално раздвојио две природе у Христу, раздвојивши Господа од  „обличја суге“, храм од „оног који је у њему живео“. Несторије је сматрао да је боље Пресвету Дјеву Марију звати Христородицом, а не Богородицом, јер по њему „Марија није родила Божанство“. ТО учење је довело до сазивања Трећег Васељенског Сабора 431. год. у Ефесу, који је формулисао учење Цркве о Богочовеку. Насупрот томе, монофиситство (оснивач јереси је Евтихије, свештеник у Цариграду 378-454) истиче тежњу да у личности Христовој видимо једино Бога, Који се наизглед појављује као човек, а уствари је „утвара“ човека, а не човек по својој природи или суштини. Четврти Васељенски Сабор, сазван 451. Године у Халкидону, осудио је монофизитство.

 

У различитим облицима ове две јереси су се очувале до наших дана. Одговор Православних на њихове заблуде и учење Цркве о личности Господа Исуса Христа размотрићемо на следећем часу.

 

Завршни део часа (5 мин).

Рекапитулација.