Тајна Христова – Јединство Бога и света као циљ стварања (обнављање)

Аутори: Радомир Маринковић, Душко Максимовић

 

Школа / Разред

                           III

Наставник

 

Наставна тема

Тајна Христова – Јединство Бога и човека као циљ због кога је Бог створио свет

Наст. јединица и број часа

[03.]Тајна Христова – Јединство Бога и света као циљ стварања (обнављање)

Тип часа

Обнављање и обрада новог градива

Облик рада

Фронтални

Наставне методе рада

Метод усменог излагања и дијалошки метод

Образовно-васпитни циљеви часа

Развијање свести код ученика да је Оваплоћењем Сина Божијег омогућено спасење човека и света и превазилажење смрти.

Наше спасење зависи од заједнице са Богом, а тиме и од заједнице са другим људима и целокупном природом. Стога се Хришћани са љубављу односе према сваком човеку, чак и према непријатљима.

Наставна средства

Табла, креда, икона (Исус Христос, свети Кирило, папа Лав, св.Максим,), текст (Нови Завет, Васељенски Сабори)

Литература

1. Мидић, Игњатије, Православни катихизис за III и IV разред средњих школа, Београд, 2006.

2. Пено, Здравко, Катихизис – Основе православне вере, Никшић, 2002.

3. Алфејев, Иларион, Тајна вере, Краљево, 2005.

4. Поповић, Радомир, Васељенски сабори, Београд, 1997.

5.Поповић, Радомир, Појмовник црквене историје, Београд, 2004.

Ток часа

 

Уводни део (5-10 мин.)

Уписивање Часа.

Молитва Господња. (Символ Вере)

Упознавање ученика са темом.

Наставник проверава предзнање ученика:

Наведите две најкарактеристичније христолошке јереси ?

Када, где и због чега је сазван Трећи Васељенски Сабор ?

Када, где и због чега је сазван Четврти Васељенски Сабор ?

Централни део (25-35 мин.)

 

Свето Писмо представља главни извор нашег знања о Богу и о Христу. Али Свето Писмо може бити схваћено на различите начине – све јереси су били поткрепљене позивањима на Свето Писмо и цитатима из Библије. Због тога је неопходан одређени критеријум правилног разумевања Библије. Овај критеријум у Цркви представља Свето Предање, чији је део Свето Писмо. Свето Предање укључује у себе целокупно вишевековно искуство Цркве које је, осим у Светом Писму, изражено и у делима и одређењима вере Васељенских сабора, у делима Свеих Отаца, у литургијској пракси.

 

Свето Предање не представља просто допуну Светог Писма – оно сведочи о сталном и живом Христовом присуству у Цркви. Аутори Новога Завета су непосредни „сведоци“ Логоса „који беше у Оца и јави се нама“ (1 Јн 1-2). Али Христос наставља да живи у Цркви, и искуство заједнице с Њим, живота у Њему, рађа ново сведочанство које се запечаћује у Предању. Јеванђеље је говорило о Христу као Богу и човеку, али црквеном Предању предстојало је да формулише догмат о сједињењу Божанске и људске природе у Христу. Разрадом овог догмата бавили су се у епохи христолошких спорова (IV-VII в.).

 

Несторијева јерес довела је до сазивања Трећег васељенског сабора 431. године, који је формулисао (иако не до краја) учење Цркве о Богочовеку. [Представити учење и одлуке Сабора]

 

Нови талас христолошких спорова средином петог века довео је до сазивања Четвртог васељенског сабора 451. године. [Представити учење и одлуке Сабора]

 

У шестом веку, због јереси монотелитства, сазван је Шести васељенски сабор у Цариграду 680-681. [Представити учење и одлуке Сабора]

 

Тако се у богословском искуству Цркве разоткривала тајна богочовечанске личности Христа – Новог Адама и Спаситеља света. На следећем часу ћемо детаљније размотрити антрополошке последице вере у Христа као истинитог Бога и истинитог човека.

 

 

Завршни део часа (5 мин).

Рекапитулација.