Христово страдање и смрт као последица првородног греха

Аутори: Радомир Маринковић, Душко Максимовић

 

Школа / разред

                        III

Наставник

 

Наставна тема

Христово оваплоћење и страдање, смрт као последица греха првих људи

Наст. јединица и број часа

[6.]Христово страдање и смрт као последица првородног греха

Тип часа

Обрада новог градива

Облик рада

Фронтални

Наставне методе рада

Метод усменог излагања и дијалошки метод

Образовно-васпитни циљеви часа

Објаснити појам слободе у Хришћанству.

Развити свест да је благодарећи Христовој слободној Крсној жртви побеђен „последњи непријатељ“ човека.

Наставна средства

Табла, креда, икона (Распеће, Силазак у ад), фотографија (Гроб Господњи), текст (Нови Завет)

Литература

1. Мидић, Игњатије, Православни катихизис за III и IV разред средњих школа, Београд, 2002.

2. Пено, Здравко, Катихизис – Основе православне вере, Никшић, 2002.

3. Зизиулас, Јован, Догматске теме, Нови Сад,

4. Алфејев, Иларион, Тајна Вере – Увод у православно догматско богословље, Краљево, 2005.

Ток часа

 

Уводни део (5-10 мин.)

Уписивање часа. Молитва Господња. Символ Вере Упознавање ученика са темом.  Наставник проверава предзнање ученика: -Да ли Бог може да страда ? -Ако је Христос Бог, ко је страдао на Крсту ?

Централни део (25-35 мин.)

Христос, Син Божији, постао је човек и умро је на крсту ради нас и ради нашег спасења зато што је први човек погрешио. Како ово треба разумети?

Постоји мишљење, произашло из јуридичког схватања спасења, да је Бог казнио првог човека смрћу зато што је овај преступио његову заповест. У том контексту, оваплоћење Сина Божијег, а посебно његова смрт, тумаче се као давање задовољења повређеној правди Божијој. Овај одговор, тј. овакво тумачење, искључили су свети Оци наводећи као аргумент да Бог не жели смрт ниједном свом створењу, а посебно не жели смрт човеку. Кад није желео жртвовање Исака од стране Аврама, већ је жртву човека заменио овном, разложно је запитати како може Бог желети смрт свога јединца Сина. Постојало је, такође, мишљење да је Бог Отац дао свога Сина за жртву да би од Сатане, ђавола, откупио род људски. Ово су такође одбацили Оци с образложењем да се на овај начин ђаво уздиже до божанства, што је апсурдно (Св. Григорије Богослов). Ђаво је створење Божије и под Божијом је влашћу, као и сва друга бића.

На основу учења источних светих Отаца Цркве, Син Божији је постао човек да би принео свет Богу, тј. да би сјединио створену природу с Богом, уместо првог човека, који је то одбио. Јер, без сједињења с Богом, уз посредништво човека, природа није могла да постоји вечно. На почетку стварања, Бог је возглавио природу у човеку који је њен господар (1Мој 1, 26), односно природа једино постоји у човеку и њен начин постојања зависи од човекове слободе, са циљем да се преко њега сједини с Богом. Одбивши заједницу с Богом, човек није испунио своје назначење од стране Бога и учинио је да природа остане смртна, а наравно и он. Тачније речено, смрт је после греха првог човека постала од могућности реалност и ту реалност није могао да заобиђе ни нови Адам, Христос иако је истински човек.

Поставши човек, Син Божији је узео у своју личност створену природу да је сједини с Богом. Истовремено је узео и последице које су настале после пада првог човека, а те последице су пре свега трулежност и смрт, да би као човек сјединио природу с Богом. Зато га је његово оваплоћење као човека, ради сједињења створене природе с Богом, водило кроз страдање и смрт. Поред овога, овде се поставља још једно питање, а то је: ако је Христос Бог, Син Божији како је онда могао да умре кад знамо да Бог не умире, да је Он бесмртан по природи?

Иако је Христос као Бог био слободан од смрти, бесмртан по природи, он је добровољно умро из љубави према нама. Христос је умро ради нас и ради нашег спасења. Умро је као човек јер је имао у себи, у својој личности, и нашу смртну природу. На крсту, међутим, није умро обичан човек, већ Син Божији. Као што се једино у личности манифестује, пројављује постојање природе, тако се смрт створене природе пројављује кроз личност Сина Божијег. У Христу је једна личност, Син Божији, али су две природе, Божанска и човечанска. Те две природе пројављују свака своја својства, али кроз једну личност и у једној личности, Сину Божијем. Христова смрт је зато велика тајна која распиње људски ум и логику, јер је Христос као Бог по природи бесмртан. Зато апостол Павле каже да је "Христова смрт Јеврејима скандал, а Јелинима лудост". Како је то могуће да Христос умре ако је Бог?

Одговор на ово питање управо лежи у томе што је Христос Богочовек, потпуни Бог и потпуни човек. Христос је, као Син Божији, као вечна личност, био слободан од смрти. Као Бог, није морао да се роди као човек, ни да умре. Родио се као човек и умро је слободно, иако је по природи Бог, тј. бесмртан. Зато што начин постојања природе зависи од личности и њене слободе, односно божанска природа у Христу и њено постојање зависи од личности Сина Божијег, а не од ње саме, природа и не постоји сама, осим у једној конкретној личности.

Иако бесмртан по својој божанској природи, могао је да постане човек и да умре, зато што личност одређује постојање природе и њен начин, а не обрнуто.

Христос, као Син Божији, добровољно је узео смртну природу у своју личност и на тај начин је постао савршени човек, у свему подобан нама, осим по греху. Христос је као човек био безгрешан, зато што грех није саставни део природе, већ је израз личности, тј. грех је погрешно изражавање слободе, а он грех није учинио. Христос је своју слободу као личност увек изражавао као љубав према Богу Оцу. То значи да је Он вечни Син Божији. Истовремено, Христос је и као човек, и своју људску вољу изражавао као љубав према Богу Оцу, тј. истоветно као и своју Божанску вољу. И зато је Христос и као човек безгрешан. Јер, као што смо већ рекли, човек је створен слободним да се сједини са Сином Божијим преко силаска Сина у свет и личног јединства с човеком, преко одрицања човека од своје воље и њеним подчињавањем Божијој вољи. Први човек је у моменту пада своју вољу супротставио Божијој и постао је индивидуа, тј. одвојио се од Бога и поистоветио се са смртном природом. У томе је био и његов грех. Христос је, као нови Адам, своју вољу подчинио Божијој вољи до те мере да је и умро на крсту зато што је то била воља Бога Оца. Зато што је спасење творевине поново морало да дође од човека, како је то Бог зажелео на самом почетку стварања. Јер, без човековог пристанка и његовог слободног приношења створене природе Богу, што је уствари самоприношење, Тајна Христова се није могла остварити. Будући да је Бог створио природу и уипостазирао је, створио у личности човека, било је неизоставно потребно да опет човек буде тај који ће посредовати у њеном сједињењу с Богом, али преко одрицања од свога Ја, од своје воље, ради остварења воље Божије. Другим речима, требало је човек у Христу да умре, да умре као индивидуа, да би се поистоветио са Сином Божијим. Но, о овоме ће бити опширније речи касније.

Христос, будући савршен као човек, тј. као безгрешан, могао је и да не умре. Јер смрт је плата за грех, а Христос није учинио грех. Христос је, међутим, умро слободно да би спасао све оне људе који су учинили грех, почевши од Адама и Еве. Христос је узео створену природу са нашим гресима, односно са последицама које су настале због греха првог човека, а то су трулежност и смрт. Пошто је слободно узео у своју личност смртну природу и на тај начин је та смртна природа постала Његова, истина је кад кажемо да је на крсту умро Христос Син Божији.

Завршни део часа (5 мин).

Рекапитулација. Домаћи задатак: прочитати Мт 27.

Радни изглед табле

Христово страдање и смрт као последица првородног греха

 

Амартиа(гр.)-грех, промашај

"Христова смрт Јеврејима скандал, а Јелинима лудост"