Природна разлика (али не и одељеност) између Бога и твари

Аутори: Радомир Маринковић, Душко Максимовић

 

Школа / разред

                           III

Наставник

 

Наставна тема

Литургија као икона истинског постојања света

Наст. јединица и број часа

[25.]Природна разлика (али не и одељеност) између Бога и твари

Тип часа

Обрада новог градива

Облик рада

Фронтални

Наставне методе рада

Метод усменог излагања и дијалошки метод

Образовно-васпитни циљеви часа

Развити свест код ученика да постојање створене природе зависи од Божије воље.

Створена бића су подложна трулежности и смрти зато што су створена ни из чега.

Наставна средства

Табла, креда, икона (Стварање, Исус Христос), текст (Библија, Атанасије Велики, О очовечењу Логоса)

Литература

1. Мидић, Игњатије, Православни катихизис за III и IV разред средњих школа, Београд, 2006.

2. Зизиулас, Јован, Догматске теме, Нови сад,2001.

3. Флоровски, Георгије, Твар и тварност 

4. Христу, Панајотис, Тајна Бога-Тајна Човека, Београд, 1997.

Ток часа

 

Уводни део (5-10 мин.)

Уписивање Часа.

Молитва Господња. (Символ Вере)

Упознавање ученика са темом.

Наставник проверава предзнање ученика:

-          Да ли је свет вечан ?

-          Ко је створио свет ?

-          Да ли је Бог створен ?

Централни део (25-35 мин.)

Према хришћанском учењу, постоје две стварности које се међусобно јасно разликују – Бог и свет (творевина). Разликовање и растојање између Бога и света постоје због различитог порекла ове две стварности – Божије нестворене и човекове створене. Свет је друкчији и бесконачно удаљен од Бога, јер је Његова творевина. Свет је, по речима светог Јована Дамаскина,  коренито различит од Бога и удаљен од Њега „не по месту, већ по природи“. Сам термин бара - „стварање“ - означава стварање ex nihilo – “ни из чега”. Полазећи од библијског извештаја о стварању света Оци и учитељи Цркве су у својим делима изнели следеће претпоставке и истине којим се објашњавају последице стварања света ни из чега:

А)свет није вечан, што значи да је било некада када није постојао и ништа није постојало осим Бога, јер све осим Бога је твар. Свет нема основ постојања у себи него у Богу Који даје постојање свету, Који непостојеће зове као постојеће (Римљ. 4, 17). На основу учења ап. Павла, Оци Цркве су наглашавали да је свет створен, призван у постојање, а да од вечности постоји само Бог коме ништа друго није сапостојало. Стварање из небића је основна претпоставка хришћанске онтологије и антропологије, јер без те претпоставке је немогуће разумети ни постојање света ни назначење човека из хришћанске перспективе.

По св. Григорију Богослову, Бог саздаје видљиви свет, складни састав неба и земље у коме је груба и чулна природа савршено страна Богу, премда њена красота и сагласје одржавају Божију премудрост и силу. О складној разноврсности света св. Василије говори са правим естетским усхићењем: ''свугде је видна нека неизрецива мудрост''. Целокупни свет, по св. Василију, представља ''уметничко дело'' дато за сагледавање, да бисмо могли посредством њега познати премудрост његовог Творца. Исто мишљење налазимо и код св. Григорија Нисијског: ''на основу мудрости видљиве у васељени може се у енигми познати и видети Онај који је све створио у премудрости''.

Б) пошто је свет створен ни из чега, он у себи носи могућност да се врати у небиће. Свет није по природи вечан и стога не може сам по себи да постане вечан. Основна одлика света није његова вечност, него непрекидна зависност од небића. Другим речима, природа твари се налази под сталном претњом да се врати у небиће. Ништа не може опстати у бићу уколико не пребива у Ономе Који Јесте, говори св. Григорије Нисијски.

В) иако је целокупна видљива и нецидљива природа створена ни из чега и налази се под претњом повратка у небиће, ипак творевина може доћи у своје истинито постојање и избећи ништавило. Сви закони постојања природе јесу уједно и закони смрти, јер природа живи тако што умире. Умиремо од часа рођења и смрт не долази само у последњем тренутку живота. Приликом стварања Бог није ставио у природу света неку силу која би му обезбеђивала бесмртност, јер би то значило да свет добија Божије атрибуте. Међутим, „Бог није створио смрт и не радује се пропасти живих бића, јер Он сазда све за битовање“ (Прем. 1,13-14).

 

Како онда створена природа може да превазиђе пропадљивост ?

Правилно разумевање стварања света ни из чега претпоставља сагледавање односа између Бога и разграничење категорија нествореног и створеног. Бог је по дефиницији нестворен и ту се никад у философској, а поготово у теолошкој мисли, није постављао проблем.

Библијско поимање стварања које је записано на самом почетку Светог Писма Старог Завета упућује на глаголбара који има значење створити или саздати, односно указује на апсолутно стварање света из небића. Глагол барауказује не само на творачку делатност Божију, него показује и бригу Бога за свет, да је Бог онај који управља светом и влада над њим. Другим речима, већ на почетку Библије се јасно уочава разлика између нествореног Бога, који постоји од вечности и створеног света који своје постојање задобија слободном творачком Божијом енергијом. Бог је апсолутно другачији у онтолошком смислу од творевине, а такав је зато што је он Творац, који има постојање од вечности, ничим условљено, а она је твар која има постојање у времену и настала је Божијом вољом ни из чега.

Бог и свет су различите суштине и не постоји никаква сродност по природи између њих, они никада не могу бити једносуштни – исте суштине.

Међутим, иако су Бог и свет потпуно одвојени по природи, ипак између њих постоји веза, која се остварује Божијом иницијативом, посредством нестворених Божанских енергија. Будући да се Божије енергије везују за Божију природу оне су енергије суштине, а не личносне енергије, јер се непосредно везују за једну заједничку Божију суштину, а преко ње са личностима Свете Тројице.

Захваљујући Божијим нествореним енергијама можемо рећи да је Бог присутан у свету, иако је својом суштином потпуно одвојен од света. Не постоји никаква могућност да створена бића буду причасници непричасне Божије суштине, него само учесници у Божијем животу, који људима и целокупној твари постаје доступан Божијом љубављу и доласком до нас његових нестворених енергија. Целокупна творевина, материјална и нематеријална, чулна и умна, видљива и невидљива постоји захваљујући Божијем деловању посредством енергија, које целокупни свет одржавају, уједињују и руководе ка његовом коначном назначењу.

На следећем часу ћемо видети - на који начин створена природа може да превазиђе смрт и пропадљивост.

 

Завршни део часа (5 мин).

Рекапитулација.

 

Радни изглед табле

 

Ø  ex nihilo – ни из чега

 

Ø  Твар – биће које нема у себи самом узрок постојања, које је могло уопште и да не буде, које не може самостално да започне да буде, коме је неопходан Други да би оно могло да буде, које има почетак, али нема крај.

 

Ø  „У твари нема никакве сродности са Тројицом осим чињеница да ју је створила Тројица“ – свети Августин

 

Ø  Свет се налази „у ропству трулежности“ (Римљ. 8,12)

 

Ø  „Он у свему јесте – по Својој доброти и сили, а изван свега јесте - по сопственој природи“. – свети Василије Велики

 

Ø  „Бог може шта хоће, али неће све што може... Он ту пропаст (творевине) неће“ – свети Јован Дамаскин