Есхатон – Царство Божије

Аутори: Радомир Маринковић, Душко Максимовић

 

Школа / разред

                            IV

Наставник

 

Наставна тема

Есхатон – будуће Царство Божије као узрок Цркве и историје

Наст. јединица и број часа

[6.]Есхатон – Царство Божије

Тип часа

Обрада новог градива

Облик рада

Фронтални

Наставне методе рада

Метод усменог излагања и дијалошки метод

Образовно-васпитни циљеви часа

Објашњење појмова: есхатон, Царство Божије, „горњи“ и „доњи“ свет.

Развијање свести да историја проналази свој узрок и пуни смисао само у есхатону. Људе и целокупну природу треба посматрати из перпективе Царства Божијег, што имплицира развијање једног евхаристијско-подвижничког етоса код ученика.

Наставна средства

Табла, креда, икона (Васкрсење, Страшни суд), текст (Нови Завет)

Литература

1. Мидић, Игњатије, Православни катихизис за III и IVразред средњих школа, Београд, 2002.

2. Брија, Јован, Речник Православне теологије, Београд, 1997.

3. Мидић, Игњатије, Есхатон као узрок постојању Цркве, Саборност

Ток часа

 

Уводни део (5-10 мин.)

Уписивање часа.

Молитва Господња.

Символ Вере (или Благодарствени акатист).

Упознавање ученика са темом.

Наставник проверава знање ученика стечено на претходном часу:

-Како су јелински философи схватали историју ?

-Која је разлика између старојелинског и библијског схватања историје ?

Централни део (25-35 мин.)

Царство Небеско је, за старе Јелине, духовна реалност у којој претпостоје душе пре живљења у телу. Као такво, оно представља прву и последњу станицу у кружном кретању душе кроз историју. Есхатологија, као реч о последњим догађајима који су везани за спасење, не подразумева победу над смрћу, већ прелазак душе из овога света у Царство Небеско.

Гледано из ове перспективе, основни проблем није била смрт, као што је то случај у Хришћанству, већ материјални свет и време. Материја, као тамница душе, представљала је нешто што је само по себи зло. Такође, време је представљало нешто негативно јер је означавало удаљавање душе од првобитног савршенства. Самим тим, превазилажење времена и ослобађање од материје, представљало је приближавање савршенству. Смрт, дакле, јесте један позитиван догађај јер се посредством смрти душа ослобађа трулежног тела и одлази у вечност.

За нас, Хришћане, есхатологија означава учење о последњим стварностима спасења, односно о васпостављању Царства Божијег и вечног живота које ће се збити на крају историје. Есхатологију не треба мешати са «свршетком света» нити је пак ограничити на описивање догађаја који прате Други Христов Долазак.

За хришћанина смрт је катастрофа и основна фрустрација људског постојања. Јелинско учење ο бесмртности никако није могло да пружи решење суштинског хришћанског проблема. Једино адекватно решење понуђено је благовешћу Христовог Васкрсења и обећањем општег Васкрсења свих мртвих. Ако се вратимо у период раног хришћанства, видимо да је овај моменат јасно и веома рано изражен. Св. Јустин управо то наглашава: "Људи који говоре да нема васкрсења из мртвих, и да њихове душе када се упокоје бивају вазнесене на небо уопште нису хришћани"(Дијал., 80).

Оваплоћење Бога Логоса било је једно апсолутно испољење Бога. И изнад свега оно је било откривење Живота. Христос је Логос Живота, ό λόγος της ζωής (l Jov. 1,1). Само оваплоћење је било, у неком смислу, оживљавање човека, нека врста васкрсења људске природе. Кроз оваплоћење људска природа није само помазана преобилним изливањем благодати, већ је узведена у једно непосредно и ипостасно јединство са самим Богом. У овом узвођењу људске природе у сферу вечне причасности божанском животу, рани оци Цркве једногласно су видели саму суштину спасења. "Спасавано бива оно које је сједињено са Богом" каже Св. Григорије Назијанзин. “Оно што није на овај начин сједињено не може уопште бити спасено”.

Смрт је, међутим, побеђена не појављивањем Живота у смртном телу, већ вољном смрћу Оваплоћеног Живота. Логос је постао оваплоћен ради могућности примања смрти у телу, наглашава Св. Атанасије. "Да би могао да прими смрт Он је имао тело". Христос је претрпео смрт, али је кроз њу прошао и превазишао смртност и пропадљивост. Он је оживео саму смрт. "Смрћу је уништио смрт".

Реалност смрти још увек није укинута али откривена је њена немоћ. "Тачно је да умиремо као и пре," каже Св. Јован Златоусти "али ми не остајемо више у [стању] смрти - а то заправо значи и не умрети...снага и сама реалност смрти састоје се у томе да мртав човек нема могућност да се врати у живот; ако ће међутим после смрти он бити оживљен и ако ће му бити дарован бољи живот, онда ово више није смрт, већ више као падање у сан”.

Васкрсавајућа сила и значај Христове смрти у потпуности се пројављују у Евхаристији. Она је"лек бесмртности и противотров због којег ми не би требало да умремо, већ да живимо заувек у Исусу Христу". Евхаристија је светотајинска антиципација, предукус васкрсења, врста "предобраза васкрсења" (израз из молитве освећења дарова Св. Василија Великог). Она је икона не зато што представља обичан знак, већ стога што историја спасења још увек траје и ми треба да "гледамо унапред ка животу будућег века".

Завршни део часа (5 мин).

Рекапитулација.

Домаћи задатак:

Прочитати Лк 24,13-35.

Радни изглед табле

Есхатон – Царство Божије

 

Есхатон (гр.) – последњи, коначни