Есхатон-будуће Царство Божије као узрок Цркве и историје

Аутори: Радомир Маринковић, Душко Максимовић

 

Школа / разред

                      IV

Наставник

 

Наставна тема

Есхатон – будуће Царство Божије као узрок Цркве и историје

Наст. јединица и број часа

[7.] Есхатон-будуће Царство Божије као узрок Цркве и историје 

Тип часа

Обрада новог градива

Облик рада

Фронтални

Наставне методе рада

Метод усменог излагања и дијалошки метод

Образовно-васпитни циљеви часа

Развијање свести да je Есхатон – као потпуно сједињење Бога и човека јесте истина света и човека – њихово вечно постојање.

Наставна средства

Табла, креда, текст (Нови Завет)

Литература

1. Мидић, Игњатије, Православни катихизис за III и IV разред средњих школа, Београд, 2002.

2. Мидић, Игњатије, Есхатон као узрок постојању Цркве, Саборност

 

 

Ток часа 

3. Мидић ИгњатијеБиће као есхатолошка заједница, Пожаревац, 2008.

Уводни део (5-10 мин.)

Уписивање часа.

Молитва Господња.

Символ Вере (или Благодарствени акатист).

Упознавање ученика са темом.

Наставник проверава знање ученика стечено на претходном часу:

- Шта је есхатологија ?

- Наведите разлике између јелинске и хришћанске есхатологије.

 

Централни део (25-35 мин.)

За разлику од других схватања, које истину света и човека виде у њиховом почетку, библијско схватање нас упућује на истину света која је последњи догађај у историји. Прво схватање негира историју, или је у крајњем случају види као нешто негативно, јер нас удаљава од почетка као истине. Библијско искуство живота види историју као једини пут да се дође до истине постојања, тј. до бесмртног живота. Зато што хришћанство поистовећује истину са вечним постојањем тварних бића која ће се десити на крају историје и у чијем креирању учествује и човек. Истина човека се садржи у догађају његовог васкрсења из мртвих, које је дело пре свега Бога, али и човека. Све док постоји смрт, не може се говорити о истинском постојању створених бића.

Бесмртност створене природе и човека оствариће се силаском Бога Логоса, у свет и сједињењем човека с њим. Бог, дакле, стварајући свет и човека, није хтео да они силом постоје, већ да то и они слободно желе и постоје. У том циљу Бог је створио човека по свом лику, односно слободног. Први човек је имао заједницу с Богом, али је био само икона те заједнице, тј. био је икона Христа. Од њега и његове слободе зависило је његово уподобљавање прототипу. Човек није створен савршен на почетку стварања, већ је то савршенство зависло од његове слободе и делатности Духа Светога у потпоном остварењу Тајне Христове, јединства тварне и нетварне природе у личности Сина Божијег. У противном, да је Бог створио свет и човека бесмртним по природи, без њихове слободне воље да буду бесмртни, то онда не би било блаженство за створену природу, већ мучење. Ово се може објаснити нашим нужним рађањем, будући да биће добијамо независно од наше слободе. Одатле и чести приговори родитељима зашто су нас родили. На овај начин изражавамо незадовољство тиме што нам је неко дао биће, а није нас за то питао, чиме истовремено изражавамо тежњу да наше биће буде плод наше слободе. Да нас је Бог створио бесмртним мимо наше воље, исто питање бисмо могли да упутимо и Богу. Бог је, мећутим, желео да и ми желимо да постојимо, односно да будемо у заједници с Њим и зато се истина нашег постојања налази у есхатону као плод наше слободе.
Бесмртност за створену природу јесте плод слободног, личног јединства Бога и човека у личности Сина Божијег, који је на овај начин онолико постао човек колико је човек постао Бог. Другим речима, Бог је постао човек да би човек постао Бог.

Будући да је Бог присутан у творевини једино кроз своју икону, тј. кроз човека, однос човека са Богом јесте однос слободе, љубави човека према другом човеку. У ту сврху Бог је дао човеку и прву заповест којом га је управио ка овом последњем догађају као истини света, тј. ка сједињењу са Богом: Речју, човек не може својим силама, тј. на основу своје природе, да оствари бесмртност за себе и створену природу, али то може на основу заједнице слободе са Богом као другим, што би значило лично сједињење с Богом. Остварење бесмртности кроз човека јесте дар Божији природи, који се огледа у оваплоћењу Сина Божијег као иконе у човеку, што је улазак Бога у историју. Док се Христос не уобличи у човеку који верује и ишчекује овај догађај, однос човека с Богом јесте заједништво слободе, љубави с другим човеком. На тај начин човек показује да и он жели заједницу с Богом и вечни живот.

Да би била израз заједништва с Богом, заједница човека са другим човеком не треба да буде заједница по природи, већ на основу слободе. Таква заједница указује на Цркву као заједницу будућег века. Речју, Бог је створио свет и човека да постану Црква, Литургијска заједница, или, тачније, да постану Царство Божије, као заједница многих у Христу, Сину Божијем.

Завршни део часа (5 мин).

Рекапитулација.