Помесна Црква (њена структура као структура Царства Божијег)

Аутори: Радомир Маринковић, Душко Максимовић

 

Школа / разред

                    IV

Наставник

 

Наставна тема

Помесна и васељенска Црква, њихов однос

Наст. јединица и број часа

[15.-16.] Помесна Црква (њена структура као структура Царства Божијег)

Тип часа

Обрада новог градива

Облик рада

Фронтални

Наставне методе рада

Метод усменог излагања и дијалошки метод

Образовно-васпитни циљеви часа

Црква као икона Свете Тројице.

Као што је у Св.Тројици свака Божанска личност потпуни Бог, и Отац и Син и Свети Дух, и ниједна од њих не може да постоји мимо заједнице са другом личношћу, и свака литургијска заједница под једним епископом је пуна Црква, али само кад је у заједници са свим осталим Црквама

Наставна средства

Табла, креда, фотографија (евхаристија, епископ, свештеници, ђакони, верни народ у Цркви)

Литература

1. Мидић, Игњатије, Православни катихизис за III и IVразред средњих школа, Београд, 2006.

2. ЈЕВТИЋ, А., Еклисиологија Св. апостола Павла, Врњци-Требиње, 2006.,

3. ДЕЛА АПОСТОЛСКИХ УЧЕНИКА

Ток часа

 

Уводни део (5-10 мин.)

Уписивање Часа. Молитва Господња. (Символ Вере) Упознавање ученика са темом.

Централни део (25-35 мин.)

У Новоме Завету, Црква је представљена као тело Христово у коме постоје „многи удови“, који су истовремено удови тела коме је Христос „Глава“ и „удови једни другима“.[1] Црква јесте тело Христово, али и „храм Духа“ и „обитавалиште Божије“.  Црква је првенствено икономија Сина, икономија „усиновљења“ људи Богу Оцу у Јединородном Сину Његовом (види: Еф 1,5.19; Гал 4,4-5). Међутим, по апостолу Павлу, „усиновљење“ се остварује кроз „Духа Сина Његовог (Гал 4,6). Установљена у навечерје Страдања, Црква је „обукавши се у силу са висине“ актуализована на дан Педесетнице. Светих Дух конституише Цркву као заједницу верних у Исусу Христу.

Црквену јерархију „постави Бог у Цркви“ (1.Кор 12,28) да буду „служитељи Христови и упрвавитљи тајни Божијих“ (1.Кор 4,1). Све Црквене службе су пројекција и продужетак Христове службе, Христа Који је Архијереј Велики, Апостол, Свештеник, Ђакон – свима и у свему Превенствујући. Отуда, свака благодат, служба  и власт, не могу се посматрати као постојеће  паралелно са службом Христовом, него као сама служба Христова, јер су они служитељи и носиоци Христове службе и власти у Цркви. „Христос као Архипастир и Архијереј дејствује и савршава све и сва у Своме телу Духом Светим, Духом посланим од Оца, због чега апостол Павле наглашава да раздељење и раздавање служби и благодатних дарова јесу дело Светога Духа“ – „А све ово чини један и исти Дух, дијелећи свакоме понаособ како хоће“ (1.Кор 12,11; ср: Јев 2,4). Према томе, Свештенство нема само христолошки карактер, него истовремено пневматолошки и есхатолошки. Црква се назива „свештеним“ народом: „А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен“ (1.Пт 2,9). Свештеничка служба, дакле, није дело изолованог појединца, већ дело Цркве, дело заједнице. Различите службе усмерене су “на сазидање тијела Христова” (Еф 4,12).[2] Као свештена заједница, Црква своју природу изражава на сабрању верних „на једном месту“.[3] Сакупљањем на Евхаристији Црква потврђује своју веру у обећано будуће Царство Божије и пројављује себе као икону тог Царства.

Све Црквене службе су међузависне и уграђене су у саму структуру Цркве. Све оне заједно: епископска, свештеничка, ђаконска и лаичка служба, у пуној светлости се разоткривају на евхаристијском сабрању. За светог Игњатија, Евхаристија је суштина саме Цркве и нашег спасења – „лек бесмртности“.[4] Структура Ехваристије је Христоцентрична, односно епископоцентрична, јер епископ седи „на месту Божијем“.[5] Зато, „тамо где се појави епископ, тамо нека буде и (сво) мноштво народа“.[6] Црква се остварује када се верни народ, следујући „Епископу, као Исус Христос Богу“.[7] сабере под његовим началством у једној евхаристијској заједници: „Тамо где се појави епископ,.... тамо је и Католичанска Црква.[8] Ово сабрање Цркве око епископа подразумева и свештенике и ђаконе и верни народ, јер „без њих се Црква не назива“.[9]

У евхаристијском окупљању, свети Игњатије види икону есхатолошке заједнице“. Царство Божије је у Библији описано сликом сабрања разасутог народа Божијег „на једном месту“, са центром у Христу, Којега ће окруживати „Дванесторица“ (тј. Апостоли) који ће „сести и сами на дванаест престола и судити над дванаест племена Израиљевих“ (Мт 19,28). Све наведене елементе налазимо у структури Евхаристије као иконе Царства Божијег: епископ иконизује Христа, презвитери иконизују апостоле, ђакони иконизују анђеле, а народ Божији - дванаест племена Израиљевих.

Завршни део часа (5 мин).

Рекапитулација.

 

 

 

Ø  На другом часу говорити о помесним (аутокефалним) црквама. Набројати патријаршије и самосталне Цркве. Историјат најважнијих хришћанских центара.



[1] „Тако смо многи једно тело у Христу, а појединачно смо удови једни другима“ (Рим 12,5); „Зар не знате да су тела ваша удови Христови“ (1 Кор 6,15); „Јер смо једни другима удови“ (Еф 4,25) и „сутелесници Христу“ (Еф 3,6)...

[2] „Као што у људском телу постоје разни удови, мањи и већи, вреднији и неугледнији, значајнији више или мање по служби/функцији у организму, тако и у телу Цркве постоје различити удови=чланови и постоји разлика у благодатним даровима њиховим и благодатним службама њиховим... Неопходан је својеврсни јерархијски ред и распоред, поредак, удова=чланова у телу, како по месту/положају, тако и по служби и улози коју врше. Зато и вели Павле немирним и неуредним Коринћанима, на крају 12.главе 1 Коринћанима, пошто им је претходно изложио ред и поредак како треба бити у Цркви: „А све нека буде благообразно и по поретку“ (2 Кор 14,40). Отуда, по речима истог апостола и по поретку Христове, Апостолима тако предане Цркве, имамо у Цркви: „једне Апостоле, друге Пророке, треће Јеванђелисте, четврте Пастире и Учитеље“ (Еф 4,11; 1Кор 12,28; ср.Фил 1,1; 2,25)“. – ЈЕВТИЋ, А., Еклисиологија Св. апостола Павла, стр.128-129.

[3] „Кад се, дакле, сакупљате на једно мјесто...“ (1 Кор 11,20);  „Ако се, дакле, скупи сва Црква на једно мјесто...“ (1 Кор 14,23). - „епи то афто“ је израз који је за св. ап. Павла несумњиво био синоним за Евхаристију.

[4] ИГЊАТИЈЕ АНТИОХИЈСКИ, Ефесцима 20,2, у: ДЕЛА АПОСТОЛСКИХ УЧЕНИКА, стр.196

[5] Магнежанима 6,1, у: исто, стр.244.

[6] Смирњанима 8, 2 , у: исто, стр.262.

[7] Смирњанима 8,1, у: исто, стр.262.

[8] Смирњанима 8,2, у: исто, стр.262.

[9] Тралијанцима 3,1, у: исто, стр.249.