Литургијски контекст апостолског прејемства

Аутори: Радомир Маринковић, Душко Максимовић

 

Школа / разред

                    IV

Наставник

 

Наставна тема

Јединство Цркве (на помесном и васељенском нивоу)

Наст. јединица и број часа

[21.]Литургијски контекст апостолског прејемства

Тип часа

Обрада новог градива

Облик рада

Фронтални

Наставне методе рада

Метод усменог излагања и дијалошки метод

Образовно-васпитни циљеви часа

Објаснити појам „прејемства“.

Развити свест да је Црква сазидана на темељу апостолске вере и да се континуитет вере и службе чува у Православној Цркви.

Наставна средства

Табла, креда, икона (Свети Апостоли), фотографија (Епископи), текст (Нови Завет)

Литература

1. Мидић, Игњатије, Православни катихизис за III и IV разред средњих школа, Београд, 2002.

2.Зизиулас, Јован, Еклисиолошке теме, Нови Сад, 2001.

3.Зизиулас Јован, Апостолски континуитет Цркве и апостолско прејемство у првих пет векова, у „Саборност“ (1-2), Пожаревац, 2006.

Ток часа

 

Уводни део (5-10 мин.)

Уписивање часа.

Молитва Господња.

Символ Вере (или Благодарствени акатист).

Упознавање ученика са темом.

Наставник проверава предзнање ученика:

-Шта значи појам „прејемство“ ?

-Ко су апостоли ?

Централни део (25-35 мин.)

Апостолско прејемство, или наследство у Цркви, подразумева непрекинути историјски континуитет Цркве Божије и присуство Христово у њој, у историји. Проблем апостолског прејемства покренут је у Цркви први пут у другом веку после Христа. Покренули су га гностици, који су тврдили да они поседују тајно знање, које им је дато од Бога и којим се људи спасавају. Црква је реаговала на ово погрешно учење тврдећи да су једини апостоли ти који су сачували и нама предали Цркву као једини начин и место спасења и да мимо Цркве нема Христа, односно нема спасења за створену природу. Прва Црквена заједница, односно Литургијска заједница и данашња Црква, апсолутно су идентичне. То је једна и иста Црква која траје до данас од њеног почетка. То трајање и идентитет Цркве остварује се Духом Светим и то је оно што се назива апостолским прејемством. На који начин се остварује непромењени идентитет Цркве од њеног почетка до данас?

 

Црква наставља своје непроменљиво историјско трајање Духом Светим и то кроз видљиве радње Рукоположења, којим установљује посебне службе у Литургијској заједници. Овде треба нагласити да је и Крштење, односно Миропомазање, рукоположење и то рукоположење за народ Божији, за лаике (гр. лаикос значи човек из народа) као посебну службу у Цркви. Затим Дух Свети поставља епископе, свештенике и ђаконе као посебне службе у Литургији. Шта Дух Свети предаје у контексту рукоположења?

 

Постоје два приступа у одговору на ово питање. Први приступ је историјски и у контексту овог Дух Свети полази из историје, из прошлости, и преноси у Цркву, или кроз Цркву, оно што се збило у историји у вези са нашим спасењем. Христос је после свог вазнесења на небо послао Светог Духа да настави његово дело. То подразумева да чланови Цркве, посебно апостоли и њихови наследници епископи, Духом Светим настављају Христово дело на земљи које је он започео, а које је предао својим наследницима после свог Вазнесења на небо. У ово предање, односно наследство, спада и власт Христова коју је он предао својим ученицима, а они опет својим наследницима.

 

Из ове перспективе гледано, садашња Црква у односу на Цркву до Вазнесења Христовог, разликује се у томе што у њој није присутан Христос лично, већ преко свога посредника. С друге стране, дело које чине наследници Христови на земљи представља понављање онога што је Христос чинио боравећи на земљи, укључујући ту и мисионарску делатност, ширење јеванђеља по свету. Црква је, дакле, понављање историјских догађаја и то понављање је чини идентичном са првом Црквом, односно са Христом. Још један моменат је присутан у оваквом, историјском виђењу апостолског прејемства, а то је да се на Христа гледа као на индивидуу, која индивидуално преноси своју власт другим индивидуама, својим наследницима. У том контексту, нити је рукоположење потребно да се обавља на Литургији, јер ако Христос постоји сам за себе, мимо оних коју су сједињени с Њим и чине Тело Христово, апостола и других његових ученика, онда је то заиста непотребно, нити чланови Цркве као наследници Христови треба да изражавају свој идентитет на       Литургији, у односу на заједницу с другим и са Богом Оцем. Они изражавају свој хришћански идентитет, своју христоликост, понављајући оно што је Христос чинио, тј. имитирајући Христа (имитатио Цхристи).

 

Други приступ овој теми јесте есхатолошки. То значи да Дух Свети не последује Христу у једном историјском контексту, већ му претходи. Дух Свети уводи Христа у историју, тачније, Дух Свети чини Христа Христом. Тамо где је Дух, тамо је и Христос, тј. Тајна Христова.

На основу сведочанства из Светог Писма (Дап 2, 17), Дух Свети својом делатношћу доноси есхатон у историју, тј. доноси последњу реалност постојања света у историју. Другачије речено, Дух својом делатношћу преображава свет и историју од смрти у Царство Божије. У Царству Божијем прво место заузима Исус Христос, јер је он једини посредник између света и Бога, затим апостоли и сви свети сједињени са Христом. Ово Дух Свети чини на тај начин што прво уводи Сина Божијег у свет сједињујући га с човеком, тј. остварујући Тајну Христову, а затим сједињује сву творевину са Христом, градећи Цркву као Тело Христово, односно Литургијску заједницу кроз свете тајне: Крштења, Миропомазања, Рукоположења итд. Другим речима, Дух Свети својом делатношћу конституише Цркву као Царство Божије. Отуда се у православној Цркви за време рукоположења за епископа служи Литургија, која се иначе служи на Духове када је и установљена Црква, што показује да је свако рукоположење за епископа поновно установљење Цркве, као што је то било на почетку.

Овакво виђење апостолског прејемства не искључује ни једног момента историјску повезаност Цркве у садашњости са њеном прошлошћу. Напротив, и један и други вид су истовремено присутни у Цркви кроз апостолско прејемство.

Последице оваквог деловања Духа Светог по Цркву јесу следеће: Христос и Црква, тј. Литургијска заједница, поистовећују се. Христос није одсутан из Цркве, већ он возглављује Цркву чинећи је једном и истинитом на тај начин што предстоји у литургијском сабрању у лицу епископа, тј. првог у Литургији. Литургија, међутим, није понављање догађаја из прошлости, тј. из историје, већ је она будуће Царство Божије, у коме неће бити смрти. Зато се Литургија служи свечано и све у њој показује радост и поредак будућег века, тј. Царства Божијег. Ова есхатолошка димензија Цркве не одваја Цркву од прошлости, тј. од везе са прошлошћу. Чланови Цркве добијају дар Духа Светог сваки посебно, и то их чини непоновљивим личностима. Међутим, чланови Цркве, који су носиоци Духа Светог, нису то као индивидуе, већ свој дар Духа Светог, тј. своју службу коју су примили од Светог Духа, показују у Литургији, у заједници са свима осталим члановима. Зато се Рукоположење у православној Цркви искључиво обавља у Литургији и за Литургију. Пошто нема дара Духа Светог који се изражава мимо Литургије, епископ који има дар Духа да га и другима даје, то искључиво чини на Литургији. Тиме епископ показује да Духа даје сам Бог Отац преко Христа. Дух Свети својом делатношћу конституише Литургију и зато се и дарови Духа дају за Литургију. Нико не може бити носилац никаквог дара Духа Светога мимо Литургије, а посебно не онај који не доприноси Литургијском јединству (уп. 1Кор 12-13).

Православна Црква, својим виђењем апостолског прејемства и његовим практиковањем до данас, кроз рукоположење наставља историјски континуитет Цркве Христове, чинећи истовремено кроз Литургију присутним будуће Царство, сад и овде. То је делатност Светога Духа и зато је апостолско прејемство прејемство Христово.

Завршни део часа (5 мин).

Рекапитулација.

Радни изглед табле

Литургијски контекст апостолског прејемства

Прејемство(successio)-наследство, сукцесија

'' вера која је једном за свагда предана светима ''  (Јевр 3)

„шаљем вас, као што је Отац мој мене послао“ (Јн 20:21)

„Ко вас слуша, мене слуша, и ко се вас одриче, мене се одриче; и ко се мене одриче, одриче се Онога који је мене послао.“ (Лк 10:1