Јединство Цркве на васељенском нивоу

Аутори: Радомир Маринковић, Душко Максимовић

 

Школа / разред

                      IV

Наставник

 

Наставна тема

Јединство Цркве (на помесном и васељенском  нивоу)

Наст. јединица и број часа

[23.]Јединство Цркве на васељенском нивоу

Тип часа

Обрада новог градива

Облик рада

Фронтални

Наставне методе рада

Метод усменог излагања и дијалошки метод

Образовно-васпитни циљеви часа

Објашњење појма „саборност“.

Развијање свести да је свака литургијска заједница са њеним епископом пуна Црква, али само када је у заједници са свим осталим Црквама.

Наставна средства

Табла, креда, икона (Сабор Свих Светих), фотографија (Епископи на Сабору)

Литература

1. Мидић, Игњатије, Православни катихизис за I и II разред средњих школа, Београд, 2002.

2. Пено, Здравко, Катихизис – Основе православне вере, Никшић, 2002.

3. Зизиулас, Јован, Еклисиолошке теме, Нови Сад, 2001.

Ток часа

 

Уводни део (5-10 мин.)

Уписивање часа.

Молитва Господња.

Символ Вере.

Упознавање ученика са темом.

Наставник проверава знање ученика стечено на претходним часовима:

-Шта подразумевамо под „Помесном Црквом“ ?

-Набројте помесне Цркве ?

-Ко је епископ ?

-Шта је „апостолско прејемство“?

Централни део (25-35 мин.)

Као што не постоји Црква на помесном плану без јединства њених чланова у епископу и Литургији, тако не постоји ни васељенска Црква, односно ни саме помесне Цркве без њиховог међусобног јединства. На који начин се остварује јединство Цркве на васељенском плану, тј. на који начин остварују међусобно јединство помесне Цркве?

Јединство Цркве на васељенском плану остварује се такође у Литургији и у епископу. Најпре о јединству Цркве на васељенском плану у Литургији и кроз Литургију.

Литургијско јединство помесних Цркава огледа се, пре свега, у томе што су сви чланови једне помесне Цркве истовремено и чланови литургије других помесних цркава. Члан једне помесне цркве истовремено припада свим помесним црквама. То се види из догађаја када неко бива искључен из једне литургијске заједнице, он истовремено бива искључен из целе Цркве, из свих литургијских заједница (уп. 5. канон 1.Васељенског сабора). Да би неко био члан целе Цркве, Једне, Свете, Васељенске и Апостолске, он то може да буде једино као члан једне конкретне епископије. То значи да би неко учествовао у Литургији друге епископије, или да би сасвим прешао другу епископију, потребно је да има благослов епископа коме је раније припадао, а који сведочи да је он члан његове литургијске заједнице. Само по дозволи, по благослову месног епископа коме припада, може да учествује у Литургији друге епископије или да пређе и буде члан друге помесне Цркве. Дакле, припадност васељенској Цркви не мери се само вербалним исповедањем вере, већ припадношћу Литургији, учешћем у Литургији једне конкретне помесне Цркве. Онај који је искључен из литургијске заједнице, а то искључење је последица неверја, односно погрешног изражавања вере, које се може дефинисати као нелитургијски начин живота (о чему смо говорили раније), престаје да буде члан Цркве, односно свих епископија, све дотле док поново не буде прикључен литургијској заједници.

Јединство у епископу такође је услов за постојање истинске васељенске Цркве. То јединство Цркве на васељенском плану остварује се у епископу најпре избором и рукоположењем епископа. Епископа једне Литургијске заједнице као помесне цркве, бирају и рукополажу сви епископи осталих помесних цркава, или, ако то није могуће, најмање два епископа, уз писмену или усмену сагласност и свих осталих, и то искључиво на Литургији (уп. 4. канон 1.Вас. сабора). Овим чином се показује да је у само постојање епископске службе, а самим тим и литургијске заједнице као помесне Цркве, уткано заједништво, односно јединство епископства свих помесних Цркава, као предуслов за постојање епископа и Цркве. На овај начин се изражава чињеница да сваки епископ у својој служби садржи целокупни епископат, односно да је кроз рукоположење наследник свих апостола, или, тачније, самог Христа.

Епископ, дакле, постаје спона, веза јединства, између своје и других помесних Цркава. На овај начин помесна Црква кроз епископа превазилази своју локалност и постаје васељенска, сједињена у једном телу са свим осталим помесним Црквама, не престајући да буде конкретна помесна Црква.

Постојање епископа, међутим, подразумева Литургијску заједницу са другим епископима. Епископ не може бити сам епископ без јединства са заједницом своје помесне Цркве и осталим епископима као начелницима литургијских заједница. Отуда се општење помесних Цркава искључиво спроводи преко њихових епископа, у Литургији и преко Литургије.

У каснијем периоду, због појаве јереси, које нису биле обичне разлике у мишљењима, као што је то био случај у првим вековима, већ кад су јеретици почели да формирају посебне литургијске заједнице и епископат, јединство Цркве на васељенском нивоу изражава се и у другим видовима. То су, апостолско прејемство у виду рукоположења епископа од стране оних епископа који су преко свог рукоположења повезани са апостолима. То су и јединство у апостолској вери, јер је сваки епископ учитељ истините апостолске вере, као и јединство у начину служења Литургије, итд. То не значи, међутим, да је јединство Цркве у Литургији и епископу престало да постоји. Напротив, оно и даље остаје као кључни фактор јединства помесних цркава на васељенском нивоу.

То се најбоље види, поред онога што смо навели у претходном пасусу говорећи о благослову епископа за прелазак било ког члана једне помесне Цркве у другу, и из тога што се јединство помесних Цркава на васељенском нивоу одувек манифествовало и кроз служење Литургије. Један епископ, када дође у госте другој помесној Цркви, начелствује Литургијском сабрању те Цркве, наравно по дозволи месног епископа. Ово препуштање госту епископу да началствује Литургији није само израз добре воље месног епископа, већ пре свега израз јединства Цркве. Поред заједничког служења Литургије, ту је и помињање свих епископа на Литургији, у чијим се личностима помињу њихове помесне Цркве, односно литургијске заједнице, зато што нема помесне цркве без епископа, итд.

Јединство помесних Цркава на васељенском плану такође остварује се, дакле, у Литургији и епископу. Када једна помесна Црква престане да има литургијско општење са другим помесним црквама, она аутоматски престаје да буде Црква, све дотле док се то литургијско јединство поново не успостави.

Да ли постојање јединства помесних Цркава, као пуних, католичанских у једној васељенској Цркви, доводи у питање аутономију помесне Цркве, тј. да ли укида постојање пуне, васељенске Цркве на помесном нивоу?

Мноштво помесних цркава као и њихово јединство у једној цркви, на васељенском плану не доводи у питање постојање једне Цркве, тј. не доводи у питање аутономију и пуноћу једне епископије, ако се она схвати онако како смо то већ изложили, тј. како су је схватали свети Оци првих векова и на Истоку и на Западу. Да ли то, међутим, значи да може постојати једна помесна Црква као васељенска, пуна Црква, а да нема заједницу са другим помесним Црквама?

Предуслов за постојање сваке помесне Цркве као Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, јесте управо њено јединство са осталим помесним Црквама. Овај закључак произлази из светоотачког схватања бића, односно личности као носиоца постојања. Као што је заједница многих личности услов за постојање једне конкретне личности, тако су многе помесне Цркве и њихово јединство, заједништво, услов за постојање сваке од њих. Једна конкретна личност постоји само у заједници са другим личностима, односно најмање још са једном личношћу. Једна сама личност једнако је ниједна личност. Личност не постоји сама, као индивидуа, већ је увек плод заједнице са другом личношћу. Једна сама помесна Црква, која нема литургијско јединство са другим помесним Црквама, престаје да буде Црква, односно није Црква, осим ако све друге помесне Цркве нису престале да буду Цркве, рушењем литургијске структуре која их и чини Црквом. У том случају помесна Црква, која чува истинску Литургијску структуру наслеђену од апостола, јесте Једна, Света, Католичанска и Апостолска Црква иако нема заједницу с другим, тј. иако је једна.

Завршни део часа (5 мин).

Рекапитулација.

Домаћи задатак:

-Где је седиште Васељенске Патријаршије ?

Радни изглед табле

Јединство Цркве на васељенском нивоу

 

католики (гр.) – саборна

 

Верујем у Једну Свету, Саборну и Апостолску Цркву.