Учење кроз игру

Изазови савременог образовања захтевају другачији приступ и у настави веронауке.

Сам концепт изборног предмета описног оцењивања, намеће потребу за активним наставним методама.

Кроз рад у школи сваки учитељ има неколико задатака:

-да мотивише ученике за основна питања живота,

-да сам ток наставног часа буде диманичан,

-да што више ученика буде укључено у рад, и

-да на неконвенционална начин изврши вредновање стеченог знања.

 

Православне дидактичке иге, игрокази, питалице, асоцијације које препоручујемо имају за циљ да помогну у остваривању тих циљева.

У овом смислу игре нису у функцији забаве на часу. Оне су наставно средство.

Користе се или у склопу изглагања наставне теме (као једна од активности за остваривање циља часа) или на крају часа (у функцији провере усвојеног знања на часу)

С обзиром да се 10% знања памти читањем, 50% слушањем и гледањем, 70% разговором и писањем, а 90% обављањем активности, ове активности у настави су прави начин за усвајање градива веронауке.

Такође, што ученици више причају, што су слободнији, што су активнији, то их вероучитељ боље упознаје, и сви имају више мотива и љубави за час веронауке.

ПРАВОСЛАВНА КВИЗАОНИЦА (КАКО ДА СЕ НА ВЕРОНАУЦИ УЧИМО КРОЗ ИГРУ)

АСОЦИЈАЦИЈЕ