Светосавска приредба - ЧЕТВОРЕ ОЧИ

Аутор : Невенка Пјевач

ЧЕТВОРЕ ОЧИ

Према мотивима народне приче

 

ЛИЦА

МАЈКА МАРА

ДЕЧАК РАДАН

КОСАЧ КОСТА

МОНАХ САВА

ЉУДИ У ПОЉУ

СЕСТРА МИЛИЦА

ДЕЧАК МИЛОШ

2-3 ДЕЧАКА ИЛИ ДЕВОЈЧИЦЕ

(Мајка Мара води дечака Радана кроз поље и некога тражи. Људи у пољу косе, грабуљају и пласте.)

 

ЉУДИ У ПОЉУ (певају):

Травица је дорасла

кравица се напасла,

а остатак косимо

да у јасле носимо ...

НАРОДНЕ ПЕСМЕ:

Јечам жњела

 

МАЈКА МАРА:

Људи! Јесте ли чули шта прича онај чудан калуђер?

ЉУДИ У ПОЉУ:

Шта прича?

МАЈКА МАРА:

Залуђује нам децу! Ух, ух, шта ћу бедна, куд ћу?

КОСАЧ КОСТА:

Помаже Бог, Маро!

МАЈКА МАРА:

Бог ти помогао, Коста!

ДЕЧАК РАДАН:

Бог ти помогао, деда Коста!

МАЈКА МАРА:

О, да нам хоће помоћи Бог у ова луда времена!

КОСАЧ КОСТА:

Која те невоља снашла те си тако узрујана? Деде кажи, можда можемо штогођ помоћи.

МАЈКА МАРА, ДЕЧАК РАДАН И КОСАЧ КОСТА седну на откос, ЉУДИ У ПОЉУ стану око њих и слушају.

МАЈКА МАРА:

Како која невоља? Зар нисте чули? Старац Сава приповеда овој нашој нејачи да им може отворити четворе очи!

ЉУДИ У ПОЉУ:

Четворе очи?!

МАЈКА МАРА:

Да, да, тако им говори! А деца ко деца. Трче за њим, слушају, а онда дођу нама па кидишу: хоћемо и ми четворе очи, хоћемо и ми четворе очи!

КОСАЧ КОСТА:

Ма шта причаш, Маро?! Какве четворе очи? Бог с тобом жено. То у свет још било није да неко имаде четворе очи.

МАЈКА МАРА:

Питај ову усијану главу, какве четворе очи! (Покаже на сина Радана)

КОСАЧ КОСТА: Верујеш ли ти у то Радане?

ДЕЧАК РАДАН:

Зашто не бих веровао? Отац Сава је добар и учен.

МАЈКА МАРА:

Даје вам орахе и суве шљиве? Тетоши вас и мази и пази.

ДЕЧАК РАДАН:

Није тако мајко. Прича нам лепе приче из старине. Милина га је слушати.

МАЈКА МАРА:

Милина га је слушати! И тако у пет села уоколо. Сви веле да га је милина слушати!

КОСАЧ КОСТА:

То је, може бити, нека шала? Ништа ти ја то не разумам, Бога ми.

МАЈКА МАРА:

Била би шала да није подбунио децу па сад хоће да имају четворе очи! Они моји остали ћуте, али Радана не могу да смирим!

КОСАЧ КОСТА:

Немој да бринеш. Одведи сина попу, нека поразговарају, па кад се дете само увери да је то била шала, смириће се. Може бити да се њему то некако друкчије казало. Шалио се отац, а дете ко дете.

ДЕЧАК РАДАН:

Није шала, деда Коста! Тако је све заиста.

КОСАЧ КОСТА:

Четворе очи? Иди дете с милим Богом. Ко може поверовати у то?

ДЕЧАК РАДАН:

Могу ја!

МАЈКА МАРА:

Је л видиш, Коста, брате! Он верује! А што је писано да треба слушати родитеље, то ништа?

ДЕЧАК РАДАН:

Ни отац Сава није послушао родитеље већ је тајно побегао на Свету Гору!

КОСАЧ КОСТА:

(Дечаку Радану) Е, мој синко, свашта се прича и приповеда народу! А један је отац Сава. И само је њему Бог тако дао да оде у манастир. А теби би било боље да узмеш грабуље у шаке!

ДЕЧАК РАДАН:

Пластићу ја, и грабуљати, и орати, и сејати! Помагаћу родитељима у свему ... Само желим да имам и четворе очи!

МАЈКА МАРА:

Ти си мали. И не знаш шта је за тебе најбоље. Када би деца то знала, не би им били потребни родитељи!

КОСАЧ КОСТА:

Доста је празне приче! Можемо ми овако до сутра. Него, пут под ноге Маро! Па код оца Саве. Он ће једини разрешити ово чудо.

МАЈКА МАРА:

Добро кажеш Коста! Хајдмо Радане.

 

У том, наилази МОНАХ САВА. Људи који су седели устану.

КОСАЧ КОСТА, МАЈКА МАРА, ДЕЧАК РАДАН, ЉУДИ У ПОЉУ:

Помађе Бог! Благослови оче!

МОНАХ САВА:

Бог вас благословио!

КОСАЧ КОСТА:

Сами га је Господ Бог послао. Хајде Маро, не чекај. Приупитај де оца.

МАЈКА МАРА:

Опрости оче Саво, морам нешто да те питам.

МОНАХ САВА:

Питај, Маро, ко пита, не скита.

МАЈКА МАРА:

У народу се прича како ти дајеш деци четворе очи.

МОНАХ САВА:

Не дајем ја, Маро, него даје Отац наш небески. А ја у томе само помажем ...

МАЈКА МАРА:

Не замери ми оче Саво, ја сам проста жена. Али, ако је истина то што кажеш би ли ти помогао да и моје дете добије четворе очи?

МОНАХ САВА:

Бих, Маро.

МАЈКА МАРА:

А како то може бити, оче Саво?

МОНАХ САВА:

Видећеш. Само одведи дете у ону белу кућу на брду која се зове школа. И остави га тамо годину дана.

МАЈКА МАРА:

Годину дана? А ко ће овце да чува? Ко ће на њиви да ради? Ко ће краве да води на пашу? Ко ће око остале нејачи да ми помогне?

МОНАХ САВА:

Е, па сад ти одлучи, Маро. Ја ти рекох.

ДЕЧАК РАДАН:

Мајко, молим те, одведи ме у школу! А кад се вратим, све ћу да ти помажем и више него досад! Молим те мајко. Да и ја добијем четворе очи.

МАЈКА МАРА:

Добро, сине, ако толико желиш, и ако отац Сава каже да ћеш тамо добити четворе очи, одвешћу те.

МОНАХ САВА:

Благослови га мајка Маро. Твој мајчински благослов велики је пред Богом. Тако ће му Господ пре дати оно што тражи.

МАЈКА МАРА:

Нека те Господ благослови чедо моје Радане и нека ти подари оно што од њега иштеш. На спасеније.

(МОНАХ САВА, МАЈКА МАРА И ДЕЧАК РАДАН оду)

ЉУДИ У ПОЉУ

(Певају, неко свира у фрулицу)

Травица је дорасла,

кравица се напасла,

а остатак косимо

да у јасле носимо ...

НАРОДНА ПЕСМА

 

КОСАЧ КОСТА:

Ала време лети. Прође година, ко длан о длан. Ето, врати се и Марин Радан из школе.

Помоз Бог Маро, куд си се опет запутила?

МАЈКА МАРА:

Шта да ти кажем брате Коста. Дође дете из школе. А ја неука све загледам где су те друге очи? Само што не ослепех погледајући, а оно никаква разлика. Дете опет има само два ока. Право да ти кажем много сам се наљутила. Ево узех дете за руку, па код попа. Да га припупитам шта обећа па се не испуни.

КОСАЧ КОСТА:

И ја ћу Маро са тобом. Баш ме занима шта ће отац Сава на ово рећи.

МАЈКА МАРА И ДЕЧАК РАДАН:

Помаже Бог, оче Саво!

МОНАХ САВА:

Бог вам помогао! Седите. Којим добром?

МАЈКА МАРА:

Оче Саво, послушала сам те и послала дете у школу. Прошло је годину дана. Али он опет има само два ока!

МОНАХ САВА:

Полако Маро, не жури. (отвара књигу и пружа је Мари): Реци ти мени Маро, шта видиш овде?

МАЈКА МАРА: (гледа у књигу)

Шта има да видим? Некакве шарице, кукице, тачкице, цртице, кружићи. Саме кврке и караконџуле ...

МОНАХ САВА: (да детету књигу)

А шта ти овде видиш, чедо моје?

ДЕЧАК РАДАН: (чита)

СЛУШАЈ, СИНЕ НАСТАВУ ОЦА СВОЈЕГА, И НЕ ОСТАВЉАЈ НАУКЕ МАТЕРЕ СВОЈЕ. ЈЕР ЋЕ БИТИ ВИЈЕНАЦ ОД МИЛИНА ОКО ГЛАВЕ ТВОЈЕ И ГРИВНА НА ГРЛУ ТВОМ. СИНЕ МОЈ, АКО БИ ТЕ МАМИЛИ ГРЈЕШНИЦИ, НЕ ПРИСТАЈ. АКО БИ РЕКЛИ: ХОДИ С НАМА, ДА ВРЕБАМО КРВ, ДА ЗАСЈЕДАМО ПРАВОМЕ НИ ЗА ШТО .

(...) СВАКОЈАКОГА БЛАГА ДОБИЋЕМО, НАПУНИЋЕМО СВОЈЕ КУЋЕ ПЛИЈЕНА. СИНЕ МОЈ, НЕ ИДИ НА ПУТ С ЊИМА, ЧУВАЈ НОГУ СВОЈУ ОД СТАЗЕ ЊИХОВЕ.

(...)КО ЗБИРА У ЉЕТО, СИН ЈЕ РАЗУМАН. КО СПАВА О ЖЕТВИ, СИН ЈЕ СРАМОТАН.

(...)ВИЈЕНАЦ СУ СТАРЦИМА УНУЦИ, А СЛАВА СИНОВИМА ОЦИ ЊИХОВИ.

(...)КО ЧИНИ КРИВО СИРОМАХУ ДА УМНОЖИ СВОЈЕ, И КО ДАЈЕ БОГАТОМЕ, ЗАЦИЈЕЛО ЋЕ ОСИРОМАШИТИ.

(...)НЕ ПОМИЧИ СТАРЕ МЕЂЕ И НЕ СТУПАЈ НА ЊИВУ СИРОЧАДИ.

(...)КО НЕМА ВЛАСТИ НАД ДУХОМ СВОЈИМ, ОН ЈЕ ГРАД РАЗВАЉЕН БЕЗ ЗИДОВА.

 

МАЈКА МАРА (сину):

Одакле то све теби у главу дође сине?

ДЕЧАК РАДАН:

Тако овде пише, мајко.

МАЈКА МАРА: (погледа књигу):

Тако пише? Зар то нису само неке ситне шаре, тачкице, цртице, кружићи, кукице? Кврке и караконџуле? ...

ДЕЧАК РАДАН:

То су слова, мајко.

МАЈКА МАРА:

Слова? А како ти знаш шта значе та слова?

МОНАХ САВА:

Зна, јер је у школи добио још једне очи.

 

(Док су они разговарали, пришли су им и пажљиво их слушали КОСАЧ КОСТА и ЉУДИ У ПОЉУ)

КОСАЧ КОСТА:

А би ли и нама Радане, читао мало из те књиге?

ДЕЧАК РАДАН:

Радо ћу вам читати. Али морам прво мајци да помогнем око оваца. Дођите довече. Сешћемо поред ватре, па ћу вам читати до миле воље!

КОСАЧ КОСТА И ОСТАЛИ:

Ајд уздравље до вечерас! Ајмо браћо да посао довршимо.

ПЕСМА

**

ВЕЧЕ. МАРИНА КУЋА.

КОСАЧ КОСТА:

Помаже Бог и мир у кућу ову.

МАЈКА МАРА:

Бог ти помогао брате Коста. Уђите добри људи.

КОСАЧ КОСТА:

Ево дођосмо како је дете Радан рекло. Да се и ми тог чуда нагледамо, где он доби четворе очи.

МАЈКА МАРА:

Хајде Радане пиле мајкино. Ево дођоше добри људи да те послушају.

ДЕЧАК РАДАН:

Одмах ћу вам испричати за нашег оца Саву. Како је не само мени, него и другима помагао.

Неки дечак из околине Студенице, који је једнога дана послом дошао у манастир, затече Саву над књигом. Изненади се, јер је први пут видео књигу и човека који чита.

- Шта то чиниш, поштовани оче? - упита дечак.

- Читам књигу – одговори му Сава.

- Зар се те цртице и шаре могу разумети?

- Могу, ако човек то жели и ако се потруди – одговори Сава љубазно и са наклоношћу према дечаку.

- А је ли ту књигу сами Бог написао? – упита дечак знатижељно.

- Није дечаче – рече Сава уз осмех. – Ту је књигу написао писмен и мудар човек.

- И ја бих волео да умем да читам књигу – рече дечак.

- Е, онда ћу те ја томе научити! – каза Сава на велико дечаково изненађење.

После је Сава и овог дечака и још неке, као прави и први учитељ, учио да пишу и да читају. Неки од њих су остали у манастиру, а други постали дворјани, у служби великог жупана.

КОСАЧ КОСТА:

Е моје дете. Лепо ти нама збориш. А шта сте још у тој вашој школи научили?

ДЕЧАК РАДАН:

Учили смо стрико Коста и приче и песме. А, ево и мојих школских другара.

УЛАЗЕ 2-3 ДЕЧАКА. СВИ У ГЛАС: ПОМАЖЕ БОГ!

СВИ ОДГОВАРАЈУ: БОГ ВАМ ПОМОГАО

ДЕЧАК РАДАН: Здрави били. Деде припомозите ми мало. Ајде Милоше кажи ону нашу школску рецитацију.

ДЕЧАК МИЛОШ:

Данас звоне света звона.

Ратар, лекар, рудар, преља,

а посебно ученици,

славе свога светитеља.

 

Растко беше њему име

док је мален ко ви био.

А онда је светим посто

јер је Богу омилио.

 

Послушајмо и ми речи

што кроз вечност Сава збори ...

Волимо се и пазимо,

нек тај жар у срцу гори!

 

ДЕЧАК МИЛАН:

Е, сад ћу ја још мало:

 

СВЕТИ САВА

То је била школска слава

и школа је још од јутра

сјала и споља и изнутра

од светлости наших глава.

 

Стајали смо лепи и весели

испод старе заставе тробојке

као да смо с неба долетели

и певали школске славопојке.

 

До подне се наша песма вила

Ко жар птица која шири крила

и надлеће орахе тополе

и дудове око наше школе.

 

У дворани пуној родитеља

пуној слика и сувих венчића

славили смо првог Учитеља

Светог Саву, Растка Немањића.

 

Те песме су одавно умукле

Певуше их још деке и баке

што празником цупкају унуке

и листају старинске читанке.

 

А да није сврстан међу свеце

по њему не би сад расла трава

и сада би био песма деце

и сада би био школска слава.

 

Прецветаше све тикве и пеце

подиже се магла заборава

Дочекасмо друкчије месеце

и врати се просветитељ Сава

да нам опет буде песма

да нам опет буде школска слава. (Добрица Ерић)

 

СЕСТРА МИЛИЦА:

Мајко, што плачеш.

МАЈКА МАРА:

Плачем ћеро мила од радости. Гледам твога брата Радана како сипа из њега мудрост. Па ми мило око срца. Гледам, га онако па мислим. Истину је старац говорио. Благо мени до Бога милога.

 

СЕСТРА МИЛИЦА:

Имам ти и ја нано нешто рећи.

ИСТОРИЈА ЊИМ НАМ ЗАПОЧИЊЕ

ДИГАО ЈЕ ШКОЛУ ДО СВЕТИЊЕ

СВЕ НАМ СВЕТО ЊИМ ЈЕ ЗАПОЧЕЛО

ОН ЈЕ СВЕТИ – СВЕТО МУ ЈЕ ДЕЛО.

МАЈКА МАРА:

Види ти моје Милице. Од куд у твоју малену главицу ова слова уђоше?

СЕСТРА МИЛИЦА:

Бата Радан ме научио. Је ли мајко, а хоћеш ли ти и мени дати да и ја као он имам четворе очи?

МАЈКА МАРА:(смејући се задовољно)

Шта је ово људи у свет дошло? Зараза нека да сви хоће четворе очи. Добро, добро, док порастеш видећемо... Хајде чедо Радане. Причај нам шта сте радили још у тој школи. Еда ли би се и нама маторима некако отвориле ЧЕТВОРЕ ОЧИ.

ДЕЧАК РАДАН:

Неко куца Мајко. Ево нама нашег оца драгог. Благослови оче!

SVETI SAVA

Господ да те чедо благослови. У добри час дођох код вас.

МАЈКА МАРА:

У добри час, добри оче! Благослови и мене стару незналицу што посумњах у твоје речи! Благослови и ову златну дечицу нашу са четворо очију.

СВЕТИ САВА БЛАГОСИЉА СРПЧАД:

Дођите чеда, послушајте мене,

страху Господњем научићу вас,

показаћу вам како радит треба,

у чему је пропаст, у чему је спас.

 

Дођите сложно, загрљени братски,

где слога влада и срећа је ту,

победа вазда пратиће вам стопе

будете л само поштовали њу.

 

Дођите ближе, па да вас научим

науке свете да познате моћ,

јер с њоме само кроза мрклу таму

до старе славе опет ћете доћ!

 

Ко учи, тај ће вечно срећан бити,

тај неће знати шта је туга, јад,

ко у старости уживати жели,

тај учит мора док је јоште млад.

 

Радите вазда и сложно и мудро,

па да нам срећан буде српски род,

ви ћете сами и потомци ваши

вашега труда уживати плод.

 

Дођите чеда, послушајте мене,

страху Господњем научићу вас,

показаћу вам како радит треба

у чему је пропаст, у чему је спас!

(СВИ У МЕЂУВРЕМЕНУ ПОЛАКО ПРИЛАЗЕ И СТАЈУ ОКО СВЕТОГ САВЕ КОЈИ ИХ СВЕ ВРЕМЕ БЛАГОСИЉА)

ДЕЧАК РАДАН

И ми ћемо теби реч поштено дати

да ћемо те увек радо послушати,

да ће наша нога светлом стазом ићи

и с твоје стазе да нећемо сићи!

 

Нек и данас са звоника

и из нашег дивног храма

одјекује песма слави:

“Ускликнимо с љубављу

светитељу Сави!”

 

СВИ ЗАЈЕДНО:

 

УСКЛИКНИМО С ЉУБАВЉУ

 

КРАЈ И БОГУ СЛАВА!