НА ПОЈУТАРЈУ СВЕТОГ САВЕ

(Позоришна игра у једном чину. За српску младеж написао: Михајло Милановић. Прерадила Невенка Пјевач)

ЛИЦА:

МИЛИВОЈЕ ЈОВАНОВИЋ                        (Дамјан Богуновић)

МАРИЈА, жена му                           (Наталија Михајловић)

(њихова деца)

ДУШАН                                                       (Стефан Вујчић)

МИЛИЦА                                                    (Маја Радовановић)

ДАНИЦА                                                     (Тања Стојиљковић)

(Душанови школски другови)

ВОЈИСЛАВ                                                 (Стефан Кузмановић)

ЉУБИСАВ                                                   (Александар Никчевић)

МИХАЈЛО                                       (Алекса Јакшић)

(Милицине школске другарице)

ЈЕЛЕНА                                                       (Ана Радовић)

ЉУБИЦА                                                     (Јелена Декић)

НЕВЕНА                                                      (Невена Вукашиновић)

АНЂЕЛИЈА, сироче из суседства (Ана Стојиљковић)

ОСТАЛИ УЧЕСНИЦИ: Полазници Мале школе веронауке при Храму Светог Георгија у Бежанији.

У овој приредби учествоваће:

Јелена Бијелић,  Бојана Михајловић, Стефан Вујчић, Милица и Маја Зечевић, Сања Радовановић, Тијана Богуновић, Тереза Рем-Богуновић, Даница Стојиљковић, Младен Вукашиновић, Милица, Павле и Петар Јеремић, Марија и Јован Николић, Лидија Мандић, Борка и Тијана Кузмановић, Тамара Благојев, Филип Коматовић, Јелена Војиновић, Благоје Калинић, Александар Дончић, Хелена и Душан Поповић, Марко Митов, Момчило Стојановић, Андреа Балтовски, Биљана Крсмановић, Јована и Марко Божић, Ана Амић, Александар Гарабиљевић, Сара Настић, Лазар Јоцковић, ђорђе Штрбац, Јелена Павић, Ана и Марко Ракоњац.

Збива се у кући Душанових родитеља између 6-8 часова изјутра.

 

ПРВА ПОЈАВА

 

ДУШАН (ходајући горе-доле)

Прво сам ја казао родитељима, да ћу први дочекати зору, и ево ме већ на ногама, а једва ако је шест сати. Жељно очекујем сестрицу и остале моје другове, па да сви заједно пођемо у цркву, а после свете службе Божије, опет заједно са осталим друговима у школу на освештање панаије. (о с л у ш к у ј е) Нико се не чује. жудим се што Војислава, Љубисава и  Михајла нема. Јуче смо дали један другом ону праву ђачку истиниту реч, или како други кажу: тврду веру, да ћемо се састати овде код мене и то до шест сати, а сад је преко шест и четврт, а њих никако! (с е д н е) Па зашто да себе мучим зато? Дали су поштену реч, па ће је и одржати, иначе не би се смели звати ђацима; јер прави ђак не сме никад, никад да лаже, већ да свагда сушту истину говори. (п о с л е   м а л о   ћ у т а њ а) Данас је наш Свети Сава. Скоро ће јекнути свеколика звона са Светих Храмова Православних, јављајући умиљатим звуцима, да освиће дан опште српске славе, дан - Светог Саве!

Баш јуче нам је учитељ свима говорио о значају данашњег дана. Ми смо сви радознало слушали свог учитеља, који је тако слатко и умиљато причао, да је многоме натерао сузу на очи ... Причао нам је чији је био син Свети Сава, како се одрекао престола царског, па навукао на себе црно калуђерско одело, да својим чином покаже своме милом народу, да њему не беше до круне и сјаја, но до тога, да своме народу отвори очи и да га изведе на пут просвете, подигнувши му свете школе и велелепне Храмове ... (у с т а ј е)

Баш ми се јутрос необично раздрагало младо срце у овим грудима (руком показује к срцу) весео сам као оно јунак, који жељно ступа по сред крваве и ужасне борбе, мислећи о давно жељеној срећи свога рода ... А и како не бих био данас весео? Данас освиће дан опште срспке славе, дан који јавља Србину да својој осталој браћи по крви и језику пружи пријатељску десницу руку, у знак вечног пријатељства и љубави .. (к р с т е ћ и   се)

О вечна ти слава, Немањићу Саво, што нам отвори пут који ће нас одвести на пут среће и истине ... Та шта бих ја данас, да не дођох у школу и не научих свету књигу? Био бих слеп код очију, јер бих гледао у књигу, а не бих могао ништа разумети (опет  к р с т е ћ и  се) Нека ти је вечна слава овог и оног света ... (чују се тихи кораци)

Аха, сестрица је већ устала! То је врло лепо од ње. (в и ч е):

Милице, Милице, хајде овамо! (пође јој у сусрет, сретну се)

 

ДРУГА ПОЈАВА - Милица и Душан

МИЛИЦА: (љубазно) О, о, добро јутро, брате! Како видим ти си већ одавно на ногама. Е, то баш ваља. (с е д а)

ДУШАН: Та ти знаш да ја свагда рано устајем. Зар ти није познато да је човек здравији кад рано устаје, па још кад изађе у башту на свеж ваздух, а око њега мири оно красно шарено цвеће.. Е па куд ћеш боље лепоте?

МИЛИЦА: (одобравајући) Тако је мили брате!... Али зашто твојих другова нема. Ти ми рече: да си са њима уговорио, да ћете се данас ујутру овде код нас састати, па да сви заједно идемо у цркву. Ето какви су ти другови! Варају те само - а то ми се од њих ни мало не допада!

ДУШАН (умирујући је): Умири се драга сестрице, скоро ће они приспети. Но реци ми: шта ти кажу родитељи за декламацију? Јеси ли је добро научила, а?

МИЛИЦА (живо): Изврсно! Али пре него што одемо у цркву, морамо пред њима опет декламовати, јер тако захтевају .. Само да што пре устану, видео би ти како се декламује.

ДУШАН  (смешећи се): жеститам! жеститам! То ми је врло драго! Па ни ја се нећу застидети са својом декламацијом, јер сам је научио као вода ...

МИЛИЦА (ослушкује): Душане, као да неко иде! Да ли ти чујеш какве кораке, а?

ДУШАН: Биће да је који од мојих другова. (г л е д а  к р о з   п р о з о р)А, ја!Нисам погодио! То је сасвим неко други ... Аха, то је она сиротица из нашег суседства. Изађи драга сестрице, пред то убого сироче, па је уведи овамо..

МИЛИЦА (у пола зачуђено) Сирота Анђелија?! Боже, шта ће тако рано? (оде)

ДУШАН (сам): “Благо ономе кога Бог не остави, а најцрње је ономе од кога Бог главу окрене”, тако ми говораше често моја покојна тетка. Бог да јој душу прости (к р с т и   с е) Ето и ово сироче заједно са својом мајком пати тешке невоље, а ни одакле помоћи. Добри људи помажу их колико је коме могуће, а да још тога није, еј, давно би они лежали под црном земљицом! Право вели наш учитељ: Док имате добро чувајте и штедите, ал и помажите сироте и невољне, јер и врло лако можете доћи у њихово стање, па ће се и вама помоћи. Еј, еј, златне су речи нашег учитеља.

 

ТРЕЋА ПОЈАВА - Душан, Милица, Анђелија

АНђЕЛИЈА (кроз плач): Добро вам јутро и честит вам празник!

ДУШАН, МИЛИЦА (обоје) Бог ти помого! Хвала равним начином! (седају)

АНђЕЛИЈА (плачући): Ево дођох, да вас молим да ми помогнете, како ћу спасти моју милу мајку, која, што од бола, што од глади, хоће да умре. Три су дана, ко три дуге године, како не окуси једне мрвице хљеба .. Помозите јој, спасите је, иначе ће морати скапати од глади...

МИЛИЦА (снуждена): Шта, зар да твоја мајка умре? О, не, не! Твоја мајка ће и на даље живети заједно с тобом! Моли се Богу, Он је добар, па ће твојој мајци дати здравља ..

АНђЕЛИЈА (жалосно) Настала је друга година како ми мајка болом болује .. Један честити лекар - хвала му где чује и где не чује - долази јој у недељи дана по два пута, пружајући јој нужна средства за њено здравље, али је све то без икаква успеха. - О, Боже, (уздахне) даруј мојој болесној мајци здравља (клекне, руке подигне к небу) Поврати јој вечни и благи Боже, њено драгоцено здравље, да обе заједно хвалимо и славимо Твоја света дела и чудеса (устане) Помозите ми, помозите, ако знате шта је невоља, или да идем на коју другу страну тражити помоћи, јер и сама сам гладна

(Душан приђе Милици и пришапће јој нешто на уво)

МИЛИЦА (тихо): Хајде, сирота друго, овамо у кухињу, да се мало јелом поткрепиш, а после, гледаћемо и нешто боље.

АНђЕЛИЈА: Унапред вам велико хвала (оду)

 

ЧЕТВРТА ПОЈАВА:

ДУШАН (сам) О, Боже, што ти је бити сирота! Гледам ову ојађелу другу! Сва изнемогла од бола и глади, а ја - хвала милостивом и благом Богу - чио, здрав, весео, па још лепо обучен, а и свега имам у изобиљу, али што је најглавније: имам јака крила: оца и мајку! (клекне) Боже благи, милостиви и на даље заштићавај моје родитеље, да Те сви заједно хвалимо, и славимо као правог истинитог, свемогућег једног Бога! Па смилуј се Боже и на мајку оне сироте девојчице, даруј јој крепости и здравља, пошаљи јој Анђела хранитеља, који ће јој увек на помоћи бити.

 

ПЕТА ПОЈАВА - Миливоје, Марија и Душан

МИЛИВОЈЕ (у пола зачуђено) Зашто клечиш, Душане? Мало ти је што у школи клечиш, па хоћеш и овде - па кад ти је воља, а ти клечи и на даље.

ДУШАН (усхићено): О, добро вам јутро, мили родитељи! Како сте спавали (љуби их у руке)

МИЛИВОЈЕ: Добро, добро!

МАРИЈА: Реци ми Душане, кад си ти устао? (сви седају)

ДУШАН (поносито) Давно сам вам ја устао, давно. Ви знате да се ја владам по оној нашој: Ко рано рани, две среће граби, или Урани да срећу уграби. Па ко сме рећи да ја нисам вредан и ваљан?!

МИЛИВОЈЕ: Ко сам себе хвали, тај себе и квари! Никада не треба да човек сам себе хвали. Људи виде какав је ко; па ако је за похвалу - похвалиће га, ако је пак за осуду - осудиће га. Боље ти је да те други хвале, него ти себе сам. Но ја знам још и ово: да ти кад спаваш, хљеба не тражиш! Није ли вако? ... Но реци, драги сине, зашто си мало пре на томе месту клечао? На ово питање одговори ми самом истином!

ДУШАН (живо): Тако ми Бога, рећи ћу истину, само ..

МИЛИВОЈЕ (љутито): Не куни се именом Божијим узалуд! Тако шта да никад више нисам од тебе чуо! Зар не знаш да је велики грех клети се именом Божјим за малу ствар? Реци: јест! Или: није! Ако кажеш лаж, сам знаш да је у лажи плитко дно, па си пропао; кажеш ли истину - онда си победио! Дакле сад можеш одговарати.

ДУШАН (љубазно) Пре свега допусти ми, добри оче мој, да ти одговорим на прво питање: жуо си од самог учитеља да ја свој задатак добро научим; на свако постављено питање учитељево савесно и мирно одговарам; у школи, као и на сваком добром месту примерно се владам, као што пристоји добром и ваљаном ђаку - и стога кроз цело време похађања школе никада нисам клечао, нити икад икакву казну претрпио, јер нисам то икада ни заслужио. А што сам овде клечао, томе има неки разлог, па ако је по вољи да за исти сазнате, драге воље похитаћу са одговором!

МИЛИВОЈЕ, МАРИЈА (обоје): Па реци Душане!

ДУШАН: Пре четврт часа дође овамо она сирота девојчица из нашег суседства, молећи штогод за болесну јој мајку, која болује већ годину дана, па између осталог рече још и ово: Три су дана, ко три дуге године, како не окуси једне мрвице хљеба .. Помозите јој, спасите је, иначе ће морати скапати од глади! Срце ми се ледило кад сам је чуо где плачући моли .. Па да видите и мени су сузе полетеле од жалости. Срећом овде беше и сестра Милица, која је одмах одведе у кухињу, да јој пружи корицу хлеба за њу и остарелу јој болесну мајку. Кад су оне изашле одавде ја сам смирено клекао пред икону Христа Спаситеља, молећи се за старичино здравље а уједно и за ваше, моји мили и добри родитељи.

МАРИЈА: Бог ће услишити твоје молитве, добри и ваљани сине. Знај да је Бог милостив и праведан!

ДУШАН: Да ли је потребно да зовем Милицу? Биће да је још у кухињи са оном сиротом девојчицом.

МИЛИВОЈЕ: Оставимо их на миру, драги сине, оне ће и саме доћи, но реци ми: јеси ли научио ону задату песму за декламацију, коју треба данас да декламујеш, при освештању панаије?

ДУШАН: Пре пет дана нареди ми господин учитељ да научим песму СВЕТИ САВА а уједно нареди и осталима у разреду да своје песмице науче за школску прославу. Ја сам своју декламацију научио још први дан после подне. Ако сте вољни да је још сада чујете, ја сам готов да је пред вама овде декламујем.

МИЛИВОЈЕ: Реци ми: како ти ваља стајати?

ДУШАН: Не бој се, драги оче, поучио је све нас наш добри учитељ.

МИЛИВОЈЕ: Кад хтеднеш декламовати песму, не заборави лепо се поклонити пред господом, а кад је уздекламујеш говори јасно, бистро и разговетно, тако да те свако могне разумети и са неком слашћу саслушати. Но, дед у име Божије почни.

ДУШАН: Хвала добри оче на поуци. Учитељ нас је још научио да се морамо пре декламовања прекрстити, да би нам добри Господ и Свети Сава помогли.

(Душан се окрене према публици, прекрсти, поклони и почне)

 

СВЕТИ САВА

Ступио сам смерно пред лик Светог Саве

Српске цркве светитеља, Српске главе

Гледао сам како Српчад Благосиља,

који стоје с побожношћу, пуни миља.

И слушају Светог Саве наук свети

који води срећи, слави, правој мети.

Молите се Богу Вишњем сваког часа

Бог је добар, Он ће дати среће, спаса.

Даће сваког изобиља, многа блага,

молите се Богу Вишњем, децо драга.

Молите се без престанка, сваког часа,

ал не с плачем, но с радошћу, слатка гласа.

Па и када тамна нојца крила свије

црну земљу густим мраком обавије

И тада се молте Богу срца чиста

ко што је она света роса што се блиста..

Захвалите Творцу вишњем на дарима,

Бог ће опет дара дати вама свима.

Сваку молбу Творац прима - и вашу ће,

иза ноћи видећете и свануће.

Па док сијне мила зора, дивна, чиста,

И сунашце с неба плава кад заблиста.

На кољена доли земљи, хвалте Бога

величајте и узносте дела многа.

Непрестано хвалте Бога,  дела света,

И молте се - у молитви срећа цвета.

С њом долази свако добро, срећа, нада

ко се моли вишњем Богу тај не страда.

И за Српство без престанка молите се

ваша молба на небеси примиће се.

Бог ће дати стару срећу, славу нову

само сложно све за срећу Србинову.

Анђели су сплели венац венац прави,

Немањићу Светом Сави, српској слави.

Зато широм цела Српства ори се слава,

прославља се и велича Свети Сава.

Док је Српства славиће се Свети Сава,

милостивог Творца Бога слуга права.

 

МИЛИВОЈЕ, МАРИЈА: Живио наш мили и драги сине, живио!

ДУШАН: Па, јесте ли задовољни, мили моји родитељи, са мојом декламацијом? Допада ли вам се?

МАРИЈА: Те још како!

МИЛИВОЈЕ: Ходи сине да те наградим за твоју послушност и ваљани рад. И од сада буди вредан и марљив ђак, па ти код мене никад ништа фалити неће. (даје му једну златну, врло лепо извезену књижицу)

ДУШАН (љубећи га у руку, радосно) Хвала ти, добри мој оче на овоме за мене красном дару. И од пре си ме свагда лепо наградио, па буди уверен да ћу свим мојим силама порадити и настојати на том, да се покажем достојан твог старања, бриге и љубави, којом нас обасипаш у свакој заслуженој прилици.

МАРИЈА (мило): Ходи, Душане да те загрли и пољуби твоја мајчица (љуби га у образ, а он њу у десну руку)

МИЛИВОЈЕ: Скоро ће седам часова, па гледај сине да не одоцниш у цркву...

ДУШАН: Још неко време чекаћу Војислава, Љубисава и Михајла, па ако не дођу, ја ћу капу у шаке, па с Богом на пут!

МИЛИВОЈЕ: Тако раде добри и ваљани ђаци: заједно од куће школи, из школе заједно кући. То се зове ред. (чују се тихи кораци)

МАРИЈА: А, Ево Милице с Анђелијом.

ДУШАН(за себе) Много се задоцнила, могу је и покарати. (гласно) Иду, иду.

 

ШЕСТА ПОЈАВА - Милица, Анђелија, пређашњи

МИЛИЦА (весело) Добро вам јутро, мили родитељи! (љуби их у руке)

ДУШАН (за себе) Све стрепим, могу и мене што кривити, јер сам и ја уплетен у овом чину (гласно) Уранила, уранила!

МАРИЈА: А где си Милице, за толико? (Анђелија се повлачи у дно собе)

МИЛИЦА: (Марији) Казаћу вам после (оцу) А ево теби, драги оче, овај лист кога ти је послао Душанов учитељ. (даје му га) Баш кад сам се враћала од куће Анђелијине, срете ме у путу, ја га пољубим у руку назвавши му: Добро јутро, и пожеливши му честит празник, а он мени даде овај лист рекавши: Подај ово оцу своме (Душан се узнемири)

МИЛИВОЈЕ (радознало) Па баш да видим шта у њему има (чита у себи)

МАРИЈА (Милици): Како видим ти си се доста уморила ходајући, па где си била?

МИЛИВОЈЕ (Ућуткујући их): Пст! Ово је вредно и два и три пута прочитати. Но сад да сте сви мирни, а после можете говорити колико вам је воља. - Ево одмах на првом месту овог листа стоји чланак: Свети Сава. Слушајте! Данас је Србину дан најсвечанији, данас је Србину дан славе и весеља, дан Светог Саве! Данас ће се Србин пред светим ликом свога светитеља, Светог Саве Немањића, смерно и побожно поклонити до црне земљице и помолити му се - а све за срећу свога васколиког рода! Данас се на све стране, где год Србин живи, у славу и част Светог Саве Немањића оре слатке песме из чистих Србинових груди... оре се песме које ће се винути пред пресвети престо вечног Бога, Бога правде и истине, и који ће - својом великом милости - саслушати праведне молбе и жеље Србинове, те и Србину дати оно, за чим давно жуди.

ДУШАН (одушевљено, хитро) Оче! тај лист дајте мени, ја ћу га свега на памет научити!

МИЛИВОЈЕ (пружајући лист) : Ево, узми га и пажљиво целог прочитај, па ћеш тим много себи користити. (Милици) А где си нам ти до сад била?

МИЛИЦА (умиљато) Опростите ми, драги родитељи, ако сам се мало задоцнила. Ја сам чинила свету хришћанску дужност, тј. пружила сам малу помоћ ономе, који тешко страда.

МАРИЈА (благо): Па реци нам шта си учинила?

МИЛИЦА: Са овом сиротом другом (показујући руком на Анђелију) која је молила помоћи за болну јој мајчицу, с договором и одобрењем Душановим, отишла сам у кухињу да јој дам што год, а кад тамо, не нађох ништа друго осим - хлеба. Брзо се досетим да имам сребрни новац, који ми је даровао наш кум Петар, па хитро узмем ову сиротицу за руку и одем с њом на пазар, купим неке ствари и одем њеној кућици. - Када сам предала старој болесници што сам покуповала, она ме загрли, пољуби и рече: До века била здрава и срећна својим милим родитељима. - Задржавала ме је да још код ње останемо, али ја морадох похитати овамо. Но старица ме не пусти да идем сама, но ми даде Анђелију као пратиоца. Кад сам се растајала од старице, она је од радости толико плакала, да вам не умем ни рећи. Благосиља нас све, ко да смо јој Бог зна шта учинили ... Ви ме нећете драги родитељи, карати што сам то учинила?

МИЛИВОЈЕ (изненађено): Ходи, кћери моја, да те загрли твој родитељ и да ти за тако добро и племенито дело да свој благослов. (Милица клекне преда њ) Била ми свагда с Божјим благословом срећна, здрава и задовољна! (Милица га љуби у руку) Само тако и на даље: непрестано сиромасима добро чините, а за то ће вас Господ обилато наградити. - А сад, кћери моја, хоћу да чујем и твоју декламацију. Јеси ли је научила?

ДУШАН (за себе) Прође ме страх, јер и сам отац одобрава наш поступак. (гласно) Научила је, да.

МИЛИЦА (одважно) Сад ћеш чути мили оче (окрене се лицем према публици)

ЈА САМ МЛАДА СРПКИЊИЦА

Ја сам млада Српкињица, српског рода шћи,

која вам се са именом српским поноси.

Љубим оца, мајку, брата, плахо ватрено

милу сеју - Српкињицу, цвјеће шарено.

Српску књигу, српску песму, коло вилено

Волим, љубим, срцем душом, српство милено.

И ја имам много жеља красних, лијепи

изнад свију једна жеља наду кријепи.

Када пођу браћа Срби у бој крвави,

у тој борби српско име да се прослави.

Бојна труда кад позове српске синове

да са себе стресу тешке, хладне окове.

Похитаће Срби браћа у крвави рат,

са њима ће посред борбе и мој мили брат.

Ја ћу брату плести вјенац, вјенац победе

а мелемом превијати љуте озљеде.

Гладити му мрку косу, меку свилену

И певати дивну песму, песму милену.

У тој песми све су жеље Срба виленог,

И у тијем жељама је жеља брата мог.

Па те жеље саслушаће Господ милостив,

тад ће Србин покликнути као соко сив.

Сијну зора са истока давно жељена

хајд у коло Србадијо, браћо рођена.

Ови дани пуни миља, среће, весеља

славиће се док је сунца, свјета бијела.

Ја сам млада Српкињица, српског рода шћи,

која вам се са именом српским поноси.

 

СВИ (одушевљено) Живела Милице, живела.

АНђЕЛИЈА (весело) Милице, да знаш како ми је драго што си то говорила, не могу ни исказати. Но реци ми: где ти научи тако лепо говорити?

МИЛИЦА (у пола насмејано): У школи, а да где! Тамо се свашта научи! А зар ти не знаш читати?

АНђЕЛИЈА (кроз плач) Камо среће да знам, ... Али, како не знам читати, мене је моја болесна маја учила наизуст песмицу о нашем дивном оцу Сави. Маја ми је рекла, да не би било да се у нашем сиромашном дому не зна макар један стих о Оцу свих нас Срба.

МИЛИВОЈЕ: Па, хајде, чедо, да нам и ти одрецитујеш.

АНђЕЛИЈА: (рецитује певајућим гласом)

 

НА СВЕТОГА САВУ

Кад сте јуче, мила децо,

Сви радосни били,

жистом душом свете песме

Угоднику вили,

 

Песме вили на његову

И на своју дику,

Светом Сави, српског рода

Прво просветнику.

 

На ме паде, не знам зашто,

Нека брига љута,

Уздано сам тога дана

Неколико пута.

 

Сећо сам се црна мрака

И борбе крваве,

па сам гледо у икону

Светитеља Саве.

 

Одвеле ме брижне мисли

До оних крајева

Где још ни сад српској деци

Српске школе нема.


Како је то њима тешко

Лутати по тами, -

У туђини, у несвојти

Видети се сами.

 

Благо вама, мила децо,

Којима се даје

Да у својо драгој школи

Прибирате знање!

 

Где с језиком миле мајке

Свака врлост буди,

Где с учите да будете

И Срби и људи.

 

Штујте школе као темељ

Будућности праве,

Српску школу ко аманет

Светитеља Саве.

 

Благо вама идућ к знању

По српскоме путу,

Ал ја плачем кад год видим

Грану отргнуту.

 

МИЛИВОЈЕ: Слава Богу и Твојој мајци, која те је тако лепо обучила да и ти запеваш нашем Светитељу на данашњи дан. Не тугуј више, јер ћеш од сутра и ти почети ићи у школу. Кажи твојој маци, да ћу се ја од данас бринути за вас. (Душан, Милица и Анђелија падну му пред кољена, вичући: Бог вас поживио још много и много година.

(Из даљине чује се глас Војислављев):

ДУШАН (весело) Ха, ето мојих другова! (виче) Овамо, овамо! (за себе) Одржаше реч.

 

 

 

 

СЕДМА ПОЈАВА - Војислав, Љубисав, Михајло, Јелена, Љубица, Невена и пређашњи

ДУШАН (живо): Уранили момци, како сте? А ту су и друге Милицине. Па где сте се ви састали?

ДЕЧАЦИ И ДЕВОЈЧИЦЕ: Добро вам јутро и честит вам данашњи празник! (љубе у руке Миливоја и Марију)

СВИ: Бог вам помогао

ЉУБИЦА: Ево се састадосмо пред вашом кућом у добри час.

ВОЈИСЛАВ: Хајдемо, Душане, време је већ у Цркву.

МИЛИВОЈЕ: Па нисте се честито ни видели, а хоћете да идете.

ВОЈИСЛАВ: Мени није стало за себе, но за Љубисава и Михајла; они ће морати још пре него што пођемо из Цркве у школу, пред учитељем декламовати задату им песму. Та ви знате: што се учи, мора се добро научити.

ЉУБИСАВ: Тако је Војиславе, тако је!

МИЛИВОЈЕ: Било би добро, да Љубисав и Михајло овде пред нама декламују, боље је три пута декламовати него два пут; јер се честим понављањем више запамти.

ДУШАН (весело): Па дед Љубо да и тебе чујемо.

ЉУБИСАВ: (за себе) Ама ако погрешим! (гласно) Нисам рад да ми се по два пута каже. (Миливоју) На вашу жељу с драге воље и то ћу учинити. Ево те песме: (окренут према народу)

СРБИНОВА МОЛИТВА (смерно и побожно)

Саваоте, Боже благи, милостиви,

Тебе слави и велича што год живи!

Све се клања Теби, једном правом Богу,

који дајеш добра блага: љубав слогу!

Ал највише Србин - јунак Теби с клања,

јер у Теби једном има поуздања...

Клања Ти се, молећи Те, Боже свети,

што скорије да приступи жељној мети!

О услиши Боже драги, Срб Те моли

у сваком га подузећу осоколи (даље живо)

Овако се Србин јунак Богу моли, Бог му молбу радо прима, јер га воли!

(клекне, руке подигне к небу)

И ја, Српче, молим Тебе благи Боже

Твоја воља што год хоће чинит може.

Пет-вековног мученика скоро спаси!

Твоју вољу целом свету да огласи.

СВИ (одушевљено): Живио, Љубо, живио!

 

ДУШАН: Михајло, ајде и ти соколе обрадуј моје родитеље. Деде, реци и ти своју декламацију.

 

МИХАЈЛО:

ЖЕЉА СВЕТОГ САВЕ

Двадесетог овог века

Свети Сава на нас чека.

Са висине он нас гледа

Где брат брату мира не да.

 

Па се моли Вишњем Богу

Да нам даде љубав, слогу.

Он позива браћу милу

Да чувају српско славље

И да држе православље.

 

Да се српски језик шири,

Да се брат са братом мири,

Да се слави српска слава

То нам жели Свети Сава.

 

МИЛИВОЈЕ: О да дивних жеља у нашег Михајла. Да би дао благи Господ да се остваре молитве Светога Саве и да наш род српски сачува своје српско славље и да одржи Православље.

ДУШАН: А ти Војиславе би да се извучеш. Па, дедер, да чујемо како си ти своју декламацију припремио.

ВОЈИСЛАВ: Нисам мислио да се поштедим. Слава Богу и Светоме Сави песмицу сам добро изучио и надам се са Божјом помоћи да се нећу обрукати.

 

Књигу пише Светитељу Саво

У бијелу славну манастиру

Хиландару, насред Горе Свете,

Задужбини свога милог баба.

Своме роду књигу намјенио,

Своме роду и своме племену.

И у књизи ријечи бесједио:

“Поздрављам те, мој милосни роде,

И шаљем ти свете благослове:

Бог ти дао здравље и весеље

Мира, слоге и братске љубави,

Јер од тога ништа љепше није,

Ни часније нити корисније.

Тијем људство тече спасеније

Код милосног Бога истинитога

А на земљи вјекови кољено

Докле тече сунца и мјесеца;

А сада ти предајем на знање;

Кад сам синоћ на молитви био

И за тебе Богу се молио

Јесам нешто грдно наслутио

Оће тешка наступит времена,

На тебе ће сила ударити

Ни крштена нити причешћена

Од Азије, свег људства матере,

Царство твоје оће да раздере

И по своју да окрену руку,

Разориће цркве, манастире

И поклаће духовне пастире.

Света звона оће поломити

И прилике Божје погазити,

Разбучиће света јеванђеља;

Ал ће на те залуд ударати,

Ако оћеш мене послушати,

Ти ћеш царство у гроб закопати.

Но послушај, мој србински роде,

Дико људска од дивне слободе,

Кад удари сила од Азије

Нек те нађе сложна и љубавна

Па је твоја тад побједа славна;

А ако ме нећеш послушати,

Ти се грдно оћеш покајати.

Бог ти роде био у помоћи

И у дану и у тавној ноћи”!

 

Срби нијесу Саву послушали

Па се стече како светац рече.

МИЛИЦА: Е, Душане брате, баш су ти се другови опоштенили. Декламовали су баш како ваља и треба! Оче, мајко, а да почујете и како су се моје друге припремиле за школску прославу Светог Саве.

МИЛИВОЈЕ И МАРИЈА: Ако, чедо, ако. Па да и њих почујемо.

ЈЕЛЕНА:

НА СВЕТОГ САВУ

Где год има српско дете

Венац славе данас плете,

Где се српски пише, збори,

Тамо свећа данас гори.

 

Где су српске цркве, школе,

Данас српчад Бога моле

Да им пружи руку свету

Да достигну жељну мету.

 

Славе деца своју славу

Царског сина - Светог Саву.

Лица су им пуна миља,

Јер их Светац благосиља.

 

НЕВЕНА: А мене је учитељ задужио да певам песмицу о Светом Оцу Сави. И то управо када је напустио очев двор и отишао на Свету Гору, да тамо посвети живот свој Господу и своме српскоме роду.

МИЛИВОЈЕ: Па отпој нам и ти Невена своју песмицу. Деде, да те чујемо.

СВЕТИ САВА (РАСТКО)

(Невена почиње да пева, али после 2-3 стиха, и остала деца почињу са њом)

Ко удара тако позно у дубини ноћног мира

На капији затвореној светогорског манастира?

Већ је прошло тавно вече, и нема се поноћ хвата,

Седи оци, калуђери, отворте ми тешка врата.

Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,

Клонуло је моје тело, уморне су моје ноге-

Ал је крепка воља моја, што ме ноћас вама води,

Да посветим живот роду, отаxбини и слободи.

Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру,

И сад ево светлост тражим у скромноме манастиру.

Отворте ми часни оци, манастирска тешка врата,

И примите царског сина ко најмлађег свога брата.

Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну

И с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.

А на прагу храма светог, где се Божје име слави,

Са буктињом упаљеном, настојник се отац јави.

Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете,

И угледа чудећи се, безазлено босо дете.

Високо му бледо чело, помршене густе власти,

Али чело узвишено божанствена мудрост краси.

За руку га старац узе, пољуби му чело бледо,

А кроз сузе прошапута: Примамо те, мило чедо.

Векови су прохујали од чудесне оне ноћи, -

Векови су прохујали и многи ће јоште проћи -

Ал то дете јоште живи, јер његова живи слава,

Јер то дете беше Растко, син Немањин, Свети Сава.

 

МИЛИВОЈЕ И МАРИЈА: Слава Богу и вашем учитељу, који вас је тако лепо научио да певате.

ЉУБИЦА: А сада да и ја додам у славу нашег Оца Светог Саве.

МОЛИТВА СВЕТИТЕЉА САВЕ

Пред престолом Свевишњега

Свети Сава Бога моли,

Бога моли, сузе рони

И овако он говори:

 

“Род је српски драги Боже,

У последње ове дане

Тешко Теби сагрешио,

Од Тебе се отпадио.

 

Али имај јоште срца

Која Ти се, Боже моле:

То су деца, деца српска,

Она Тебе, Боже воле.

 

 

Старији су занемогли,

Срцем својим отежали,

А деца су химне Теби

Понајлепше испојали.

 

И за њих се, Боже, молим:

- Дај им, Боже, снаге нове

Да обнове цркву српску,

Твоју славу на векове.”

 

СВИ ОДУШЕВЉЕНО: Живеле, живеле.

ДУШАН (Анђелији) Како се теби допада ова песма?

АНђЕЛИЈА (снуждено) Право да кажем: ја вам се свима дивим и чудим. О, Боже, да ли ћу икада и ја што год научити?

ДУШАН: Ко хоће да учи, тај и научи! Па тако ћеш и ти научити, само буди марљива и ваљана.

МИЛИВОЈЕ (Анђелији) Научићеш и ти, ако Бог да (Милици) А ти ћеш Милице, у име Божје, сутра заједно са Анђелијом у школу, па што не буде знала, ти ћеш јој показивати, јеси ли чула?

МИЛИЦА: Хоћу, оче, хоћу драге воље!

АНђЕЛИЈА: (загрли Милицу) О, како си ти добра, драга Милице (љуби је)

МИЛИВОЈЕ (гледа у сат): Спремајте се децо, време је да се у цркву полази. Пођите с Богом, срећа вас пратила!

АНђЕЛИЈА (умиљато) Јел те, драги господине, ја ћу сад да одем кући, па да својој мајчици исприповедам све оно, што сте ми ви рекли, па и како ћу сутра у школу?

МИЛИВОЈЕ: Можеш, можеш Анђелија. Но боље ће бити да са овима заједно одеш до своје куће, јер је и њима туда пут у цркву. (сви се ужурбају)

МАЛА ДАНИЦА: Цекајте, цекајте. Оцу и ја несто да казем. Оце, мајко и ја сам сплемила једну песмицу.

МАРИЈА: Пиле мајкино, па и оно се потрудило за празник да нешто научи. Ако, слава Богу. жекајте децо да и ово мало дете послушамо.

МАЛА ДАНИЦА:

 

 

СВЕТИ САВА

Јутрос ме је пробудила,

велећ моја мајка драга:

“Устај кћери моја, освиће нам

српског рода Свети Сава!”

 

Устала сам, обукла се,

пошла радо, ево, амо

да заједно мили гости,

Светог Саву прославимо.

 

Сваки Србин данас пева:

“Ускликнимо с љубављу”

а његова песма лети,

у небеса Светом Сави.

 

СВИ (одушевљено): Живела Данице на многаја љета. Ти си се од свих нас највише потрудила.

МИЛИВОЈЕ: Сад је већ време да пођете.

МАРИЈА: Ти Милице да си заједно са Душаном дошла кући, јеси л чула?

МИЛИЦА: Свакако мамице!

АНђЕЛИЈА (весело) Срце ми игра од радости, кад помислим да ћу сутра у школу.

ДУШАН: Е, хајдемо у име Божије у Цркву, али пре него што пођемо, добро ће бити да сви заједно кажемо ону нашу ђачку молитву.

СВИ (одушевљено): Пристајемо, пристајемо (сви се загрле и окрену према народу)

МИЛИВОЈЕ (тихо Марији) Радуј се Марија, са мном заједно, деца ће нам образ осветлати. Њих ће на сваком путу срећа и Божји благослов пратити, јер чине оно, што треба да чине добра и ваљана деца. Бог им на помоћи био.

МАРИЈА (тихо Миливоју) Радосна сам кад их погледам.

МИЛИВОЈЕ:  Почните у име Божије!

СВИ:

Боже света и вечности, Боже правде и истине,

својим оком на нас младе Ти погледај са висине.

Ти си вечан. и ми ђаци сви славимо воље Твоје, и молимо:

да нам пошљеш милостиве даре Своје.

Школа нам је ко и Црква, признајемо: светиња је

и сазнасмо свако добро, срећа свака изгледа је.

Учимо се да сазнамо племенито, добро што је

и трудимо да нас види милостиво око Твоје.

Умудри нас Боже Свети, покажи нам праве путе

рђавштине кобне да нам ведре мисли не помуте.

Анђела нам пошљи свога, да нас штити од свих зала

Тебе Боже, моле ђаци, дружиница ова мала.

(одлазећи са позорнице)

И ми друзи којма ј патрон  Немањићу Свети Сава

сваког часа певамо Ти: Слава, Теби, Боже, слава.

 

ХИМНА СВЕТОМ САВИ

 

Ускликнимо с љубављу

Светитељу Сави

Српске цркве и школе -

Светитељској глави.

Тамо венци, тамо слава,

Где наш српски пастир Сава.

Појте му Срби,

Песму и утројте!

Благодарна Србијо,

Пуна си љубави

Према своме пастиру

Светитељу Сави.

Цело српство слави славу

Свога оца Светог Саву

Појте му Срби,

Песму и утројте!

С неба шаље благослов

Свети отац Сава.

Са свих страна сви Срби

С мора и Дунава,

К небу главе подигните

Саву тамо угледајте:

Саву српску славу,

Пред престолом

Творца!

Да се српска сва срца

С тобом уједине,

Сунце мира, љубави

Да нам свима сине;

Да живимо сви  слози,

Свети Саво ти помози,

Почуј глас свог рода

Српскога народа!

Пет векова Србин је

у ропству чамио,

Светитеља Саве

Име је славио.

Свети Сава Србе воли

И за њих се Богу моли.

Појте му Срби,

Песму и утројте!

 

 

КРАЈ И БОГУ СЛАВА!