Како је Растко постао Сава

Аутор: Драко Николић

 

KAKO JE РАСТКО ПОСТАО САВА

-         светосавска представа  -

 

УЛОГЕ

Растко Немањић, потоњи Свети Сава

Стефан Немања, Растков отац

Ана, Немањина жена, а Расткова мајка

Вукан, најстарији Растков брат

Стефан, старији Расток брат

Светогорски монах

Игуман манастира на Светој Гори

Јагње

Вук

Капетан

Војници

Народ средњевековне Србије


 

 

СЛИКА 1.

 

На сред сцене, у дворском амбијенту, стоје два престола и то један за великог жупана Стефана Немању, а други за његову жену Ану. Кад звона зазвоне мелодијом светосавске химне учесници представе лагано улазе на сцену. А кад звона утихну свечаним гласом појединачно изговарају следеће стихове:

 

Српска се црква данас радује

Србина сваког да обрадује

 

У њој су људи сви добре воље

То поји црква, а јечи поље,

 

Славимо Бога и Крсну славу

Хвалимо нашег Светога Саву.

 

Молимо Христа за оце наше,

За браћу нашу и мајке наше.

 

Сетимо се данас ктитора, ђака

И наших дичних српских јунака,

 

Споменимо све наше мртве

И од Косова, све наше жртве.

 

Честитог Кнеза српског Лазара

Све Југовиће, Богдана Стара,

 

Ивана, Милана, Милоша лава

Што српство им кличе, слава и хвала!

 

А сад, за љубав братску, мир и слогу

Помолимо се сви заједно свевишњем Богу.

 

( сви у глас )

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Преблаги Господе

Пошаљи нам благодат Светога Духа Твога,

Која обасјава и крепи душевне моћи наше, да бисмо,

Следећи стопама Светога оца нашег Саве

И ми попут њега дорасли Теби,

Творцу нашем на славу,

Родитељима на радост,

А цркви и отаџбини нашој на корист.

Амин.

 

Затим се поново прекрсте, те сви, осим Немање и Ане, напусте бину.

СЛИКА 2.

 

 

Жупан Стефан Немања и његова жена Ана седе на своjим престолним местима.

Немања нешто чита, а Ана везе.

Испред њиховог двора окупљени народ говори овако:

 

Крај обале хучне Рашке,

Где се само српски збори,

Давно, Давно, врло давно

Дизали се свети двори.

 

У том двору српске славе

У сред Раса, стара града,

Живели су жупан Немања

И његова жена Ана.

 

На далеко би чувена

Љубав овог брачног пара

Кој кад би ко и хтео

не би нашо ништа равна.

 

Из љубави њине силне

Роде им се многа деца,

Дивне кћери и синови

Којим не би нигде премца.

 

Велика је радост била

На том двору ко из бајке,

Док малена још су деца

Ишла уз скут своје мајке.

 

Ал кад деца порастоше

Те их живот на пут даде,

Поседелим родитељима

Једна мисао на ум паде.

 

Пожелеше они силно

Јоште једно мушко чедо,

Које би им у старости,

Више од свих, било верно.

 

Но та жеља што је снише

За дуго им оста пуста,

Ведар осмех са усана

 

Замени им тешки уздах.

Пошто се народ разиђе, Немања и Ана сетно уздишу.

 

Ана:Баш би било лепо када би имали још једног, трећег, сина.

Немања: Ћерке су нам се удале за принчеве околних држава, а синови Вукан и Стефан ће ускоро порасти и отићи ће својим путем.

 

Ана: То значи да ћемо врло брзо остати сами.

 

Немања: На жалост тако је.

Ана: Тужан ће бити овај наш двор кад у њему више не буде деце.

Немања: Драга Ана, ти знаш колико нам је пута до сад Бог помогао.

Уз Његову помоћ учинио сам многе невероватне ствари.

Постао сам владар Србије.

Ујединио сам  многе Српске области.

Саградио сам велике цркве и манастире.

 

Ана: Знам све то, али зашто ми то сад помињеш.

Немања: Мислим да би било најбоље да опет од Бога затражимо помоћ.

Сваку искрену молитву, која му се узнесе, Он ће сигурно остварити.

Ана: У праву си.

Ајде одма да га замолимо да нам помогне.

 

Немања: Ајде!

Најпре устане Немања, да руку Ани, а кад и она устане, погледавши у небо изговоре речи молитве:

 

Господе Исусе Христе Боже наш,

Који си створио све видљиво и невидљиво,

И који помажеш сваком ко ти се обраћа са чврстом вером и љубављу,

Молимо Те подари нам још једно мушко чедо,

Које би својим животом сведочило славу Твоју,

Нама на радост,

А народу нашем на корист.

Амин.

 

 

Пошто се прекрсте врате се на своја места.

 

 

Народ се затим поново окупи испред двора те говори...

 

Они што са страхом пред Господом стоје,

Они што се само живог Бога боје,

Они, само они, посведочит могу

Да праведник прима што се моли Богу.

 

По молитви правој Бог људима твори

Оном светли зора ко­ с` окрене зори.

Ко се нада чврсто у помоћ са неба

Небо ће му дати што год да му треба.

 

Немања и Ана вероваше силно

Па су драгом Богу узнели умилно

Молитвене речи од љубави чисте,

Па оваквом прозбом своју жељу иште.

 

 

,,Прекрасна је лоза са гранама родним,

Са родом мирисним, родом благородним,

Родитељ је диван у породу своме,

Синови су слава браку телесноме.

 

Волели би стога, о свесилни Боже,

Да се наша жеља остварити може,

Да бар јоште једног подариш нам сина

Што би као ангел био пун врлина.” 

 

Па чим ове речи узнеше ка Богу

Осетише снажну радост и топлоту,

Јер велики Господ, без да пусти гласа,

Испуни им молбу скоро истог часа.

 

Од овога дана прође једно лето,

Као јесен дуго, умилно и сетно,

А кад након зиме олисташе гране

У сред старог Раса зачуло се славље.

 

,,Ана роди сина,” прочуо се глас,

а Немња силни позива у Рас,

Са свих страна госте да се провеселе,

Добри му је Господ остварио жеље.

 

Народ се потом окрене ка Немањи очекујући да им се обрати.

 

Немања: Чујте Срби, браћо моја мила, данас ми је Господ подарио сина!

Народ аплаудира и узвикује,,Хвала Богу.”

Неко из народ повика,,А како ће се звати.

Немања: Нек се зове Растко да би као храст узрасто високо небу под облак.

Народ: Живео Растко! На многаја љета! Живео!

Немања: А сад, нек се песма ори , нек се коло вије, весеље нек буде ко што било није.

Сви се ухвате у коло, играји и певају.

 

СЛИКА 3.

 

 

Вукан и Стефан се мачују дрвеним мачевима, а Растко седи са стране и нешто чита.

 

Вукан: Стефане, шта ли ради наш брат Растко?

 

Стефан: Вероватно нешто чита.

Знаш и сам да се не одваја од књиге.

 

Вукан: Да га позовемо да вежба мачевање са нама?

 

Стефан: То је добра идеја.

 

Прекину са мачевањем и зову Растка.

 

Вукан и Стефан ( у глас ): Растко! Еј Растко! Дођи код нас!

 

Растко затвори књигу, устане и дође код браће.

 

Растко: Звали сте ме.

Вукан: Ајде да вежбамо мачевање.

Растко: Мачевање? Зашто?

Стефан: Како зашто? Па да би знао да се мачујеш

Растко: А због чега треба да научим да се мачујем?

Вукан: Да би могао да се браниш?

Растко: Од кога?

Стефан: Од непријатеља.

Растко: Али ја немам непријатеље.

Вукан и Стефан ( у глас ): Немаш непријатеље?!

Растко: Немам, часна реч?

 

Вукан: А страшни вук из шуме, зар ти он није непријатељ?

Растко: Не знам, ваљда није.

Стефан: Вук нема пријатеља. Он би сваког појео.

Вукан: Е мене не би. Ја имам мач па нек приђе ако сме.

Стефан: Не би ни мене. И ја имам мач.

Растко: Мени тај мач не би ништа помогао. Ја бих се толико уплашио када бих га видео да бих одмах почео да бежим.

Вукан: Шта, уплашио би се?

 

Стефан: И бежао би као зец?

 

Вукан: Ти си једна обична кукавица?

Стефан: Ајде Вукане идемо. Са кукавицама нећемо да се играмо.

Вукан: Није требало ни да га зовемо. И онако је још клинац.

 

Одлазе и остављају Растка самог.

 

Растко: Моја браћа су у праву. Ја сам заиста права кукавица.

Они су храбри као наш отац, а ја ...

Ја се свега бојим.

Е Боже, како бих ја само волео да победим страх и постанем храбар.

 

Затим легне, стави главу на књигу и заспи.

Док Растко спава, мало бело Јагње излази на сцену.

Игра се око њега  лоптом, а кад се дечак  пробуди приђе му и каже:

 

Јагње: Здраво Растко

Растко: Здраво. Ко си ти?

Јагње: Ја сам мало бело Јагње.

Растко: А шта радиш овде?

Јагње:  Дошло сам да ти нешто кажем.

 

Растко: Ајде, реци.

Јагње: Слушај ме добро.

Сутра ће сванути један диван дан.

Немој да седиш у кући.

Изађи и играј се овом лоптом.

Даје му своју лопту.

Капије дворца ће бити отворене.

Лопта ће се откотрљати у шуму, а ти иди за њом.

 

Растко: Јагње, али ја се ...

Јагње: Знам, знам. Ти се плашиш, али нема потребе.

Кад уђеш у шуму испред тебе ће изаћи велики и страшни вук.

Искезиће зубе и грдно ће зарежати.

Пожелећеш да побегнеш, али то никако не смеш да учиниш.

Савладај свој страх.

Примакни се вуку, погледај га право у очи и мирно му нареди да седне.

Ако се не уплашиш вук ће те послушати.

Али ако му окренеш леђа и почнеш да бежиш стићи ће те и онда ти нема спаса.

 

Растко: Реци ми Јагње како да победим страх?

Јагње: Ја ти то не могу рећи.

То ћеш морати сам да откријеш.

Ипак, мало ћу ти помоћи.

Сети се да човек који се узда у Божију помоћ и који све чини из истинске љубави може све.

А сад спавај.

 

Јагње помази Растка по коси. Он спусти главу на књигу и опет заспи.

Када Јагње одскакуће са сцене Растко се пробуди.

 

Растко: Баш сам уснио необичан сан.

Сањао сам да причам са неким јагњетом.

Свашта, ко је још видео да јагње може да говори?

 

Потом спази лопту

Одакле ова лопта овде?

Сад више нисам сигуран да ли је оно синоћ било сан или јава.

Пошто је узео лопту тапне је неколико пута од земљу, а онда се она откотрља са сцене.

Растко: Оде право у шуму.

Морам за њом.

Отрчи за лоптом иза позорнице.

Након пар тренутака зачује се страшно режање.

Растко илази на сцену корачајући уназад корак по корак.

Лопту је чврсто стегао у загрљај.

Очи су му широм отворене.

Једва дише.

Пред њим се појави вук.

Гледају се очи у очи.

Вук режи и полако иде према Растку.

У једном тренутку Растко стане.

Нетремице гледа у вука.

Потом  поглед подигне ка небу, дубоко удахне, па пошто опет спусти поглед на вука начини пар смелих корака ка њему.

Кад вук виде да га се дечак не боји збуњено стаде и престаде да режи.

 

Растко: Слушај, вуче, ја се тебе уопште не бојим.

Након ових речи вук поново страшно зарежа.

 

Растко: Немој да режиш већ седи ту да ти нешто кажем.

 

Вук преста да режи, збуњено се почеше по глави, а затим седне.

Растко: Знам да тебе нико  не воли и да немаш пријатеља.

Ако хоћеш ја ћу ти бити пријатељ.

Али мораш ми прво обећати да ћеш бити добар и послушан.

Кад Вук то чу скочи од среће и загрли Растка.

Растко: Значи пристајеш.

 

Вук клима главом у знак одобравања.

Растко: Ајде онда, водим те својој кући.

Доста си био сам у шуми.

 

Одлазе заједно са сцене.

 

*              *               *

 

Вукан и Стефан излазе на сцену и разговарају.

Стефан: Вукане да ниси можда видео негде Растка?

Нема га цели дан.

 

Вукан: Вероватно је у библиотеци.

Стефан: Није, тамо сам га тражио.

Вукан : Ево га иде.

Стефан: Где си ти?

Мама и тата су се забринули за тебе.

 

Растко: Играо сам се са мојим новим другом.

 

Вукан: А ко је то?

 

Растко: Хоћете да вас упознам?

 

Стефан: Што да не.

Растко: Ево, сад ћу да га зовем.

Вучко! Вучко дођи!

Вук истрча на сцену и стане поред Растка.

Вукан и Стефан ( уплашено у глас ): Па то је вук! Бежмо!

Наврат нанос истрчавају са сцене.

Растко: Изгледа Вучко да моја браћа и нису баш тако храбри као што сам мислио.

Ајде да те упознам са мојим татом.

Он те се сигурно неће бојати.

 

Одлазе са сцене.

Сав народ  потом излази и пева:

Све имање у Немање

И његова круна царска;

И још више а не мање

Није вредно младог Растка.

 

Видело се од рођења

Да ће стећи божју славу;

И уз помоћ провиђења

Израсти у Светог Саву.


СЛИКА 4.

Након песме изговоре следеће:

Растка није очарав`о

Дворски блесак славне бајке,

Ни милошта нежне руке

Родитељске добре мајке.

 

Већ у цветно своје доба,

Младалачке среће веље,

Он владарску не хте круну,

Науци га вукле жеље.

 

А кад дође једном

Седи отац Горе Свете,

На Немањин дивни двор

Јави му се мудро дете.

 

Изложи му своје жеље

Куд му света мис`о лети:

Да поведе српско племе

Слави, срећи и просвети.

 

А кад се народ повуче, на позорницу излазе светогорски монах и Растко.

Седе и разговарају

Растко: Оче да ли је истина да је Бог створио све што постоји?

 

Монах: Драги принче,

Бог је из љубави створио свет,

У шуми срну у пољу цвет

На небу анђеле, под небом птице,

Украсио природу и твоје лице,

И све што постоји створи нам Бог

Зато га волимо ко Оца свог.

 

Растко: А да ли је тачно да Бог обитава на Светој Гори.

Монах: Да, тачно је.

Али Бог пре свега живи на небу, на висини,

и у сваком искреном срцу ту у дубини.

 

Растко: По чему се онда Света Гора раликује од осталих места на земљи?

Монах: Света Гора је царство без круне,

Држава без војске,

Богатство без новца,

Молитва без престанка

Непрекидна веза са небесима

Неуморно слављење Бога.

Она је заправо највећа школа

Која уздиже земљу ка небу

И у којој пролазно постаје вечно.

Растко: А како се постаје њен ученик?

Монах: Сасвим лако.

Само треба то чврсто да желиш и Бог ће те довести до тамо.

Растко: Оче ја више од свега то желим.

 

Монах: Па онда` ајде самном.

Растко: Како кад ме моји родитељи сигурно не би пустили, а страх ме је да одем без њиховог допуштења.

 

Монах: Нема потребе да се бојиш.

Сети се да човек који се узда у Божију помоћ и који све чини из истинске љубав може све.

 

Растко: То исто ми је некада давно рекло и једно јагње.

Обори главу и ућута се на пар тренутака, а затим одлучно устане и рече:

Одлучио сам!

Идемо!

Кад ви кренете, тражићу од родитеља да ме пусте у лов.

Наћићемо се у шуми, а одатле правац у Свету Горту.

 

Монах: Ајде да се спремимо како би што пре кренули.

 

Ужурбано одлазе са сцене на којој се потом појављују Немања и Ана.

 

Ана: Растка још нема.

 

Немања: Никада се није тако дуго задржао у лову.

Ана: Срце ми је устрептало као да нешто слути.

Немања: Послао сам војнике да га нађу. Треба да се врате сваког часа.

 

Ана: Уздам се у Господа да је све како треба.

Немања: Ево, неко долази.

 

Немања и Ана су на ногама.

Долазе војници.

Задихани су и узбуђени.

А када се построје ...

Немања: Помаже Бог!

Војници ( у глас као један ): Бог ти помогао господару!

 

Немања: Да ли сте пронашли принца Растка?

Капетен: Не господару, он је побегао.

Немања: Шта кажеш?

Капетан: Побегао је са оним калуђером у Свету Гору?

Немања и Ана ( у глас ): У Свету Гору?

Немања: Одма крените у потеру.

Ухватите га пре него се замонаши, јер у противном неће моћи да се вратити кући.

Зато будите бржи од ветра и доведите га што пре.

Јел` јасно?

Војници ( у глас ): Јасно, господару.

Окрену се и у трку напусте сцену.

 

Народ затим поново долази и пева.

 

Он је био дете од главе до пете,

А звао се кратко Немањић Растко.

 

Хтео је да учи, да све знање свије,

Ал` школе ниједне, нигде било није.

 

Због тога је једном устао у зору

Те је побегао на Свету Гору.

 

Ту је у тишини древног манастира

Изучаво стазе љубави и мира.

 

Па је онда посто богомудра глава

И учитељ српски наш Светитељ Сава.

 

Кад се песма заврши рецитују.

Над атонским храмом , још у давно време

Подиже се бука усред ноћи неме.

 

И док мрачно крило за небо се хвата

Неко живо лупа у храстова врата.

 

Игуман се диже. На уласку самом

Стајало је момче увијено тамом.

 

То бејаше Растко, син Немањин то је,

Што је царске дворе оставио своје.

 

Јер га љубав гони, јер га жеља слама

Да постане слуга Божијега храма.

 

 

Ноћ је.

Растко долази пред манастир и куца на врата.

Игуман провири главу кроз прозор и упита:

 

Игуман: Ко удара тако позно у дубини ноћног мира на капији затвореној светогорског манастира?

Растко: Већ је прошло давно вече и нема се поноћ хвата седи оче калуђеру отвор`те ми тешка врата.

Игуман: Које ли си момче?

Који јад те слама ?

Шта тражиш ноћас од Божијег храма?

Растко: Ја сам принц Растко.

Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру и сад ево светлост тражим у скромноме манастиру.

Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге, клонуло је моје тело, уморне су моје ноге.

Ал` је крепка воља моја што ме ноћас вама води да посветим живот Богу, отаџбини и слободи.

Отвор`те ми, часни оче, манастирска тешка врата и примите царског сина к`о најмлађег свога брата.

 

Кад то рече врата манастира се отворише.

Но, тек што Растко крене да закорачи преко прага војници га ухватише.

 

Растко: Пустите ме! Пустите ме!

Капетан: Принче, господар Немања је наредио да те вратимо кући милом или силом.

Растко: Нећу кући!

Капетан: Мораш.

Свађају се.

Утом излази игуман.

 

Игуман: Тишина!

Како вас није срамота?

Свађате се испред Божијег храма.

Улазите унутра.

Тамо ћемо све да расправимо.

Сви у гас: Нек је благословено оче.

 

А кад уђу у манастир:

Игуман: Све сам чуо шта се десило.

Пошто овде једино ја могу да наређујем, слушејте ме добро.

Растко, послужићеш вечерас војнике јелом и пићем.

Сигурно су уморни од толиког пута.

А сутра, кад се одморите, можете сви да се вратите на Немањин двор.

 

Растко: Али оче ја ...

Игуман: Нема али.

Слушај шта ти се каже.

Ево ти најбоље манастирско вино.

Дај га вијницима да га пију.

Сипавши вино у пехарнике војници међусобно наздравише, попију га на искап те заспаше дубоким сном.

 

Растко: Војници су заспали.

Игуман: Томе сам се и надао.

Него, реци ти мени, да ли ти стварно желиш да постанеш монах?

Растко: Да оче, више од свега.

Игуман: Е онда ће твоја жеља још вечетас боти испуњена.

Растко: А шта ће бити ујутру кад се војници пробуде?

Игуман: Они ујутру овде неће наћи принца Растка, јер ће он вечерас постати монах Сава.

 

Пале се светла.

Сви долазе на сцену.

 

 

Тамо где је Света Гора,

Где се вери венац плете,

Где кандила вечно сјаје

И хоресе песме свете.

 

Тамо где се Богу служи,

Где светиње древне стоје,

Једне ноћи, свете ноћи,

Он постриже косе своје.

 

И крст свети на се метну

Место дворског сјајног мача,

Он мантију узе црну

Место царског огртача,

 

Са торњева зазвонише

Света звона Свете Горе,

Калуђери с буктињама

Најсветије песме хоре.

 

 

Да објаве новог друга

Пред којим се све отвара,

Царски син је посто слуга

Небескога Господара.

 

У том беше српска нада,

Наша љубав, наша слава

И наш понос, наша дика,

Јер тада Растко поста Сава.

 

Од далеког тога лета,

Све до ових наших дана,

Ка Господу предводи нас

Наш светитељ Свети Сава.

 

 

Свети Саво српска славо,

Венца српског украс цвеће,

Твоја деца, твоја Српчад,

Заборавит тебе неће.

 

Светосавска српска децо,

Ви сте српско десно крило,

Уздижи те Православље

Као што је до сад било.

 

Долазите храму светом

Где се учи служит` Богу,

А служећи верно Њему

Служићете и свом роду.

 

И данас ће са звоника

Нашег храма одјекнути

Песма славе: Ускликнимо

С љубављу Светитељу Сави.

 

На крају сви певају светосавску химну.