ПРИЧА О ДОБРОМ ПАСТИРУ

ПРИЧА О ДОБРОМ ПАСТИРУ

 

- светосавска представа -

вероучитељ

Дарко Николић

 

 

ЛИЦА

Свети Сава

светогорски старац Теофил

жупан Стефан, Савин брат и потоњи први српски краљ

Евдокија, Стефанова жена

кнез Вукан, најстари Савин брат

војвода Мирко, главни Стефанов витез

вук

три путника

родитељи

становници села Луга

Стефанов гласник

Вуканов гласник

Стефанови витезови

Вуканови витезови

Дрвеће

Монаси

 

Након што утихне звук клепала, учесници представе се са разних страна окупе на бини, а затим, пошто се прекрсте, изговре следећу молитву:

 

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Господе Исусе Христе Боже наш,

помози нам благодаћу Твога Духа

да будемо савршени у љубави Твојој,

да не би ходили у тами,

као они који не воле брата свога.

Зато, Милостиви, испуни душе и срца наша

љубављу према Теби и према нашим ближњима,

молитвама светога оца нашег Саве и свих светих Твојих.

Амин.

 

Пошто се сви поново прекрсте, те напусте бину, представа може да почне.

 

СЛИКА 1.

На Светој Гори управо су се сусрели један млади и један стари монах.

 

Сава: Помаже Бог оче Теофиле.

 

Теофил: Помаже Бог оче Саво. Којим добром долазиш?

 

Сава: Нажалост, оче због зла сам дошао.

 

Теофил: Због зла?!

Сава: Да, због зла. Дошао сам код вас по савет.

Теофил: Зар теби коме се на мудрости диви читава Света Гора треба мишљење једног старца као што сам ја?

Сава: Огромне су оче моје немоћи. Зато ме је милост Божија и довела код вас.

 

Теофил: Реци онда, о чему се ради?

 

Сава: Моја браћа су се завадила око очевог престола.

Вукан, као старији, мисли да му припада власт, коју је наш отац оставио Стефану.Њихова свађа je дубоко поделила народ.

Због зла које је настало, позивају ме да са очевим моштима што пре дођем у Србију.

Надају се да ће над њима успети да се помире, и тако зауставe пропаст која их је снашла.

 

Теофил: Јеси ли им већ послао какав одговор?

Сава: Нисам.

У недоумици  сам да ли заиста треба да се вратим у свет који сам једном напустио, или је боље да останем у Хиландару?

Теофил: А шта каже твоје срце?

Сава: Моја љубав је разапета између Свете Горе и Србије, тако да не знам шта да чиним. Зато ми је и потребна  ваша помоћ.

 

Теофил: Треба да одеш тамо где си неопходан.

Овде си молитвама одлазио у дубину и висину, а тамо ћеш  радом у ширину. Није ли то прави крст једног монаха?

 

Сава: Јесте оче.

 

Теофил: Твоја браћа и народ су тренутно као овце без пастира. Зато их је и задесила оволика невоља. Треба да се вратиш у свој завичај и тамо сјединиш разједињено, позивајући све ка Богу и његовој Цркви.

Сава: Али оче, ја се не осећам дораслим за тако велики позив.

Теофил: Ево ти овај штап да те подсећа да се пастир никада не ослања на себе и своје моћи, већ на веру, која у Богу има једини прави ослонац.

Сава: Хвала вам оче.

Теофил: А сад, спреми се и иди, и не заборави да следећи Божије заповести никад нећеш скренути са правог пута.

 

Сава: Нека је благословено.

 

Након тога се поздраве, а  затим и растану.

 

СЛИКА 2.

 

На Стефановом двору четворица витезова вежбају мачевање, па  након што одложе оружје заподену разговор.

 

витез 1.: Честити витезови, да ли и вас стеже туга у грудима као мене?

витез 2.: Још питаш!

витез 3.: Наравно, свима нам је тешко да гледамо несрећу која нас је задесила.

витез 4.: Вучија болест се много раширила по народу. Чини се као да јој нема лека.

витез 1.: А колико смо се само надали у Савину помоћ.

витез 2.: Када се вратио са Свете Горе, наш господар Стефан и  кнез Вукан су се помирили. Тада смо сви веровали да је нашим бригама коначно дошао крај.

витез 3.: Међутим, преварили смо се. Тај мир је кратко трајао. Сада је још горе него што је било.

 

витез 4.: Није ми што се они свађају, већ што су и народ повукли за собом у раздор и мржњу.

витез 1.: За све је крив Вукан. Он неће да слуша очев благослов, већ жели да заузме владарски престо који му не припада.

витез 2.: Јесте, Вукан је крив, али мени се чини да су вукови ипак највећи кривци. Они својим дахом шире мржњу и неслогу.

 

витез 3.: Због њих нам се све ово и дешава.

 

витез 4.: Чуо сам да имају неког страшног старешину, који чини људима зло из чисте забаве.

 

витез 1.: Ако би се њега решили све би нам кренуло на боље.

витез 2.: Када би ми пао шака ошишао би га као овцу.

витез 3.: Ја би га вала скратио за реп.

 

витез 4.: Заиста је крајње време да нешто предузмемо, али шта?

 

витез 1.: Неко долази.

 

витез 2.: То је војвода Мирко.

војвода Мирко: Јунаци, хватајте се за светло оружје.

 

витез 2.: Шта се десило?

 

витез 3.: Да није почео рат?

војвода Мирко: За нас јесте, ал` против вукова.

Управо долазим од господара Стефана.

Наредио нам је да протерамо вучијег старешину и његове вукове.

Једино ће се тако мир и слога поново вратити у Србију.

витез 4.: То сам желео да чујем.

витез 1.: И ја.

 

витез 2.: Живео господар Стефан!

сви у глас.: Живео!

војвода Мирко:  Идемо браћо!

 

Сви ужурбано одлазе са сцене.

 

СЛИКА 3.

 

Стефан седи на владарском престолу и разговара са својим гласником.

 

Гласник: Господару, ваш брат Сава је управо стигао на двор.

 

Стефан: Одлично. Одмах га позови.

 

Гласник: Разумем господару.

После неколико тренутака, пошто је гласник отрчао, на сцену излази Сава са великим пастирским штапом у руци.

Сава: Помаже Бог брате Стефане.

Стефан: Бог ти помогао оче Саво.

Где си ти? Данима те очекујем.

 

Сава: Направио сам  испосницу недалеко од Студенице па сам тамо провео неко време у посту и молитви.

 

Стефан: Када си дошао са Свете Горе  мислио сам да ћеш ми помоћи у државним пословима. Ти се, међутим, понашаш као да те није брига за невоље које су нас снашле.

 

Сава: Због тих невоља сам и дошао да ти помогнем.

Стефан: Сада је касно.

Пре неколико дана сам послао своје најбоље витезове да протерају из Србије вучијег старешину и његове вукове. Када се решимо вукова решићемо се и несреће у коју смо упали.

 

Сава: Бојим се да си направио велику грешку.

 

Стефан: Како?

Сава: Вукови ће сигурно пред потером кренути ка Вукановим областима.

 

Стефан: Па шта?

 

Сава: Када Вукан примети да му се приближава твоја војска, мислиће да си га напао и рат ће бити неизбежан.

 

Стефан: О томе уопште нисам размишљао. И  шта ћемо сад?

 

Сава: Једино решење је да одмах кренем и пронађем твоје витезове и тако спречим да се сукобе две војске.

 

Стефан: Али то је сувише опасно. Могао би да те нападне вучији старешина са својом вучијом бандом.

 

Сава: Уздам се у Божију помоћ да ће све бити у реду.

 

Стефан: А шта ја да радим?

Сава: Припреми све за прославу очевог празника и позови Вукана да дође у Студеницу.

 

Стефан: Биће како ти кажеш.

 

СЛИКА  4.

 

Стефанови витезови се пробијају кроз снег пратећи вучије трагове. На сцени се налазе деца која глуме дрвеће. Витезови пролазе између њих а дрвеће их својим гранама с времена на времр по мало чвркне па чак и шутне иза лиђа због чега витезови почну да окривљују једни друге.

Посто дрво удари јеног од витезова витеза на зачељу колоне

витез 4.: (љутито се обраћа витезу који је иза његаШта ти је? Што ме удараш?

витез 3.: Нисам те ја ударио.

 

витез 4.: Ко је онда? Да ме није можда ово дрво шутнуло?

витез 3.: Незнам, ја нисам.

витез 4.: Значи још ме и завитлаваш?

војвода Мирко: Полако вас двојица, смирите се.Данима се пробијамо кроз овај снег, а још нисмо видели нити једног вука.

витез 1.: Лукавији су него што сам мислио.

витез 2.: Досадило ми је да слушам њихово завијање.

 

витез 3.: Мисле да ће нас тиме уплашити.

витез 4.: Мене сигурно неће.

 

војвода Мирко: Када би им бар видео реп.

 

У том тренуку иза сцене извири велики вучији реп.

 

витез 1.: Ено га тамо. Држ` те га.

Чим га угледају војници потрче за њим, али он нестане у трену.

витез 2.: Овде нема ништа.

 

Потом се појави са супротне стране.

 

витез 3.: Ено га, сад је са друге стране.

 

Сви поново потрче за њим.

 

 

витез 4.: Нема га.

 

 

Реп поново провири на супротној страни.

 

витез 1.: Видео сам га. Тамо је.

витез 2.: Хватајте га.

витез 3.: Опет га нема.

 

војвода Мирко: Чини ми се да нас ови вукови врте у круг.

витез 4.: Хоће да нас збуне.

 

витез 1.: Видеће они са ким имају посла, само кад их ухватимо.

 

У том тренутку чује се дозивање иза сцене.

 

Три путника у глас.: Еј ви тами, ехеј чекај те нас, ехеј...

 

витез 2.: Неко нас дозива.

витез 1.:  Изгледа  да су то у неки путници.

витез 2.: Да ли да их сачекамо?

Мирко:  На жалостнемамо времена. Морамо данаставимо даље.

 

Витезови одлазе са сцене.

 

СЛИКА 5.

 

Три путника долазе на раскрсницу.

Гвозден: Они витезови побегоше од нас ко да смо вуци.

Бојан: Погледај те, дођосмо до неке раскрснице.

Наум: Где ћемо сад?

Гвозден: Не знам. Један од ових путева је сигурно наш.

Бојан: Да, али који?

Наум: Ако изаберемо погрешан пут сигурно ћемо залутати.

Гвозден: Неко долази.

Сава: Помаже Бог добри људи.

сви у глас: Бог ти помогао.

 

Сава: Где сте пошли по оваквој  зими?

Гвозден: Кренули смо у свет да нађемо истинско добро.

Сава:  Па има ли га где?

Бојан: Нема га нигде ни за лек.

Сава: И шта ћете сад?

Наум: Тражићемо га даље.

 

Гвозден: Не знамо само којим путем да кренемо?

Сава: Тешко да ћете истинско добро наћи путујући унаоколо.

Њега треба наћи у себи, па га онда кроз оно што радиш понудити другима.

Потом ће га други и теби даривати.

Гвозден: Ја сам то пробао да урадим, али није ишло.

Људи нису ценили мој рад, па сам морао да затворим ковачницу.

 

Сава: Да ли си усијао гвожђе пре него што си га ковао?

Гвозден: Нисам.

 

Сава: Зато твој рад и није био добар. Да си распламсао пламен љубави у свом срцу више би се трудио да откријеш тајне свога заната.

 

Бојан: А зашто се моје слике не свиђају људима, те нико не жели да их купи?

 

Сава:  Слику треба сликати са радошћу и љубављу, као да ћеш је даровати некоме кога највише волиш. Љубав даје лепоту свему чега се дотакне. Ако тако будеш радио људима ће се свидети твоје слике, те ће их онда и куповати.

Наум: Реци ми шта ја да радим?

Стекао сам многа знања, али не знам како најбоље да их искористим.

Сава: Знање највише вреди када се пренесе другоме, понајпре деци.

Учити некога, међутим, могуће је само ако га безрезервно волиш.

Стога, овај посао треба радити са посебном преданошћу, јер је он највећа уметност од које зависи будућност читавог народа.

Наум: Али где и како стећи љубав о којој нам говориш?

Сава: У Цркви, у сусрету са Богом, јер Он је Љубав.

 

Гвозден: Како да стигнемо до тамо?

Сава: Идите само право. Не скрећите ни десно ни лево па ћете доћи у манастир Студеницу. Тамо ћете пронаћи оно за чим трагате.

Гвозден: Одлично, крећемо одмах.

Сава: Реците ми само, да нисте успут видели витезове господара Стефана?

Бојан: Јесмо.

Наум: Прошли су недалеко од нас пре неколико сати.

Сава: Одлично. Треба што пре да их стигнем. Збогом.

 

Затим  се поздрави са свима, окрене се и  оде.

 

Бојан: Ко би овај мудри човек?

Наум: Не знам, али се надам да ћемо то ускоро сазнати.

 

Затим и они оду на своју страну.

 

СЛИКА 6.

 

На Вукановом двору је у току рођенданско славље.

 

Вукан: Драги гости, хвала вам што сте дошли да заједно прославимо мој рођендан. Надам се да ћу вас и следеће године угостити на овом истом месту, али не више као кнез већ као краљ.

 

сви: Браво!Живео кнез Вукан! Живео!

Вукан: А сада, нек се тресу ови двори од радосне игре, нек` почне весеље што свет вид`о није.

 

Потом сви почну да играју. а кад музика утихне до

После неког времена гласник дотрчава до Вукана и прекида весеље.

гласник: Кнеже Вукане, управо сам сазнао да се витезови вашег брата жупана Стефана крећу према нама.

Вукан: Шта кажеш?!

гласник: Наши осматрачи су их видели како иду преко планина.

Вукан: Значи прикрадају нам се?

гласник: Тачно тако.

Вукан: Јуче сам добио позив од Стефана да дођем у Студеницу на прославу празника нашег светог оца, а сад сазнајем да је послао војску на мене. То може да значи само једно.

 

гласник: Хоће на превару да вас се реши.

 

Вукан: Тачно тако.

Нека наши најбољи витезови сместа крену у сусрет непријатељу.

Позовите народ да се дигне на оружје. Крећемо у рат.

 

сви: Живео Вукан!

 

СЛИКА 7.

 

У сеоској кући Сава  разговара са укућанима.

 

Сава: Да ли сте скоро видели Стефанове витезове?

 

домаћин: Јутрос су прошли поред наше куће.

Сава: Ваљда ћу их ускоро стићи. Бојим се да их не задеси каква невоља.

домаћин: Нас је оче већ задесила велика невоља.

 

Сава: Да није нека болест?

домаћица: Није болест, али зло јесте.

домаћин: Наша невоља је у томе што немамо среће.

домаћица: Страх нас је да та несрећа не задеси и наше дете.

Сава: А јесте ли питали пријатеље да вам помогну?

домаћин: Људи су данас оче постали окрутни и себични као вукови. Зато се слабо и дружимо. Са многима смо и у свађи, па нисмо имали кога да питамо за помоћ.

Сава: А прве комшије?

домаћица: Њихова стока нам је летос направила велику штету. Од тада не говоримо ни са њима.

Сава: Тешко да ко може бити срећан ако није у стању да опрости онима који су му најближи.

домаћин: Шта то вреди када нас они не воле?

Сава: Ако ми другима не пружимо несебичну љубав, како онда да очекујемо да је они пруже нама?

 

домаћица: Кажи нам оче, где да се научимо таквој љубави?

 

Сава: У Студеници, у Цркви Божијој.

 

домаћин: Али како?

Сава: Ако будете, са чврстом вером и надом, слушали Божије заповести оне ће вас сигурно довести до праве љубави. А тада, радости и среће никада неће недостајати ни вама ни вашем детету.

домаћица: Не преостаје нам сад ништа друго него да одмах кренемо пут Студенице.

 

домаћин: Слажем се. Хвала вам на свему.

 

Сава: Хвала Богу! Сада морамо да се растанемо.

 

домаћица: Надам се да ћемо се ускоро поново срести.

 

Сава: Ако Бог да.

 

Потом се поздраве, па затим напусте сцену.

 

СЛИКА 8.

 

Стефан и Евдокија разговарају у свом двору. 

 

Евдокија: Драги Стефане, звао си ме?

Стефан: Јесам.

Евдокија: Што се прославе тиче већ је све спремно, тако да нема потребе да бринеш.

 

Стефан: Нисам те звао због тога.

 

Евдокија: О чему се онда ради?

Стефан: Евдокијо, бојим се да те прославе неће ни бити.

Евдокија: Зашто? Шта се десило?

Стефан: Вукан је подигао народ из својих области на оружје и кренуо је према нама.

Евдокија: То значи да рат само што није почео.

Стефан: Управо тако. Сава је био у праву. Вукови су сигурно навели моје витезове ка Вукану. Чим је сазнао да му се приближавају, одмах је помислио да сам хтео да га нападнем. Зато је и подигао војску на мене.

 

Евдокија: Позови Вукана на преговоре, и објасни му шта се десило.

Стефан: Звао сам га, али он одбија сваки разговор.

Евдокија: И шта ћемо сад?

Стефан: Оно што се мора. Већ сам наредио да народ почне да се припрема за рат.

Евдокија: А шта је са Савом и витезовима?

Стефан: Немам о њима никаквих вести већ данима.

Евдокија: Много би нам сада значила њихова помоћ.

Стефан: Она би ми сад требала више него икад, али шта да радим када их нема.

Евдокија: Остаје нам само да се уздамо у Божију помоћ.

Стефан: Управо тако. Него, хтео сам да ти предложим да одеш, са нашим синовима код свог оца цара Алексеја, док не прође ово зло.

Евдокија: Стефане, желим да останемо заједно па како буде.

Стефан: Ако је тако, онада хајде да отпочнемо са припремама за одбрану. Пред нама су велика искушења.

 

Након овога, Стефан узме Евдокију  за руку и оду са сцене.

 

СЛИКА 9.

 

У сред села Луга окупили су се његови становници око сеоског старешине.

старешина Луга: Браћо и сестре, управо је у наше село стигла важна вест.

лице 1: Говори, шта се десило?

старешина Луга: Кнез Вукан је кренуо са војском на нашег господара Стефана.

 

лице 2: То значи да почиње рат.

старешина Луга: Управо тако. Стефан је зато позвао да се сав народ окупи у Расу, како би се спремоли за одбрану.

лице 3: Идемо и ми. Јел тако браћо?!

сви: Тако је!

 

старешина Луга: Значи идемо?!

сви: Идемо!

 

Таман у том тренутку међу њих долази свети Сава.

 

Сава: ­Шта се овде дешава?

лице 5: Оче Саво, откуд ти у овој нашој забити?

Сава: Тражим Стефанове витезове, те ме је пут довео у ваше село.

лице 6: Они се већ пар дана мотају по околним планинама. Уз мало среће, могао би их лако наћи.

 

Сава: Одлично. А куда сте ви пошли?

 

лице 7: У рат.

 

Сава: У какав рат?

 

лице 7: Зар ти оче не знаш да рат између твоје браће само што није почео?

Сава: Али због чега?

лице 1: Вукан је са војском кренуо на Рас.

лице 2: Сигурно жели да заузме престол.

 

лице 3: Крајње је време да га се коначно решимо и тако у Србију  повратимо изгубљену срећу.

 

Сава: Не може се на туђој несрећи градити наша срећа. Зло ништа не ствара већ само руши. Оно никоме не може донети никакву корист. Зато, једино чинећи добро можемо победити зло. У супротном, и сами ћемо бити поражени.

 

лице 1: Оче, шта треба да урадимо како би нам свима било боље?

Сава: Идите у манастир Студеницу. Тамо ћете сазнати шта и како треба чинити.

старешина Луга: Хоћемо ли онда сви у Студеницу?!

сви у глас: Хоћемо!

Сава: Ја сад треба да кренем. Ако Бог да видећемо се ускоро.

лице 7: Збогом оче и чувај се вукова.

Сава: Збогом.

 

Затим се Сава окрене и оде.

 

старешина Луга: Хајде, идемо и ми.

 

Сви крену за старешином пут Студенице.

 

СЛИКА 10.

 

Стефанови витезови иду кроз шуму пратећи вучије трагове.

витез 1.: Вукови све јаче завијају.

војвода Мирко: Да бар хоће да нам изађу на мегдан.

витез 2.: Кукавице су. Беже пред нама већ данима.

витез 3.: Када би бар успели да их видимо.

 

војвода Мирко: Немају више где да побегну. Мора да су нам сасвим близу.

витез 4.: Надам се да је тако.

војвода Мирко: Идемо што пре да их стигнемо.

 

Када оду са сцене за њима долазе Вуканови витезови.

 

Вуканов витез 1.: Изгледа да су Стефанови витезови прошли овуда.

 

Вуканов витез 2.: Ово су сигурно њихови трагови.

 

Вуканов витез 3.: Иду све дубље у шуму.

 

Вуканов витез 4.: Можда знају да их пратимо?

 

Вуканов витез 5.: Вероватно мисле да ћемо се уплашити.

 

Вуканов витез 1.: Вуканови витезови се никога не боје. Јел` тако?

 

Вуканов витез 2.: Тако је!

 

Баш у том тренутку се зачује завијање вукова, а витезови се препадну од страха.

Потом побегну са сцене.

 

СЛИКА 11.

 

Сава иде кроз шуму, а за њим се прикрада велики црни вук. Када га Сава примети, окрене се према њему, те му рече:

Сава: Коначно сам те нашао. Нема потребе да режиш. Уопште те се не бојим

вук: Веома си храбар за једног човека.

Сава: Није тешко бити храбар када се уздаш у Божију помоћ.

вук: Ни мудрости ти не недостаје. Реци, због чега ме тражиш.

 

Сава: У мојој земљи су завладали раздор и мржња, а за то сви окривљују тебе и твоје вукове.

вук: Да, знам то. Људи тешко признају своје грешке, те кривицу сваљују на другога. Са несрећом, која је овде настала, вукови немају никакве везе. Нисмо ми криви што су људи заборавили на Бога па немају љубави међу собом.

Сава: Због вас се међу народ увукао велики страх па виде зло на сваком кораку.

вук: Изгубивши веру људи су постали као овце без пастира. Није ни чудно што су им онда у страху велике очи.

Сава: Ипак ће због вас почети рат. Ви сте одвукли Стефанове витезове ка Вукановим границама.

вук: Нисмо имали где друго да се склонимо. Ишли смо тамо где смо мислили да ћемо бити најсигурнији.

Сава: Добро, реци ми још зашто си ме пратио?

вук: Пре много година један дечак ме је припитомио. Били смо прави пријатељи. Већ тада сам знао да ће једног дана израсти у великог и доброг пастира. Гледајући те како се ослањаш о тај штап вере, знам да нисам погрешио.

Сава: Како си знао да сам то ја?

вук: Лако. По мирису и светлосном трагу који остављаш за собом.

Сава: Зар си ризиковао да будеш ухваћен само зато да би ме видео?

вук: Желео сам да ти се захвалим.

 

Сава: На чему?

вук: На свему што си урадио за нас вукове.

Сава: Не разумем.

вук: Велико си добро учинио своме народу упућујући га на прави пут. Ако те буду слушали никада неће залутати.

Сава: Али какве то везе има са вуковима?

вук: Има. Оно што је добро за људе добро је и за вукове. Зато, поставши пастир своме народу ти си постао пастир и нама вуковима.

 

Сава: Схватам.

 

вук: Сада морамо да се растанемо. Витезови само што нису дошли.

 

Сава: Да ли ћемо се поново срести?

вук: Наравно, па ти си мој пастир.

 

Чим вук оде са сцене, одмах истрчава војвода Мирко, а за њим и остали витезови.

 

војвода Мирко: Ено га!

сви: Где је?

војвода Мирко: Оде на ону страну.

 

У том моменту испред њих истрче Вуканови витезови.

 

витез 1.: То су Вуканови витезови!

 

Вуканов витез 1: Ево их непријатељи!

Вуканов витез 2: У име нашег господара Вукана предајте се!

војвода Мирко: У име начег господара жупана Стефана ви се предајте!

 

Тада се међу њима појави Сава.

 

Сава: У име Божије спустите мачеве.

 

сви: То је Сава!

војвода Мирко: Оче, откуда ви овде?

Сава: Захвалите се Богу што ме је довео у прави час међу вас. Водим вас сада све у Студеницу на прославу дана мога светог оца Симеона. Доста је било сукоба и мржње. Идемо сад.

 

сви у глас: Нека је благословено оче.

 

Потом пратећи Саву напусте сцену.

 

СЛИКА 12.

 

Поново се чује звук клепала, после ког на сцену излазе браћа Сава, Стефан и Вукан.

 

Стефан: Литургија је завршена, а народ је још у Цркви.

 

Сава: Сви су остали да виде како мошти нашег оца поново изливају свето миро.

 

Вукан : Чини се да свети Симеон жели тиме да благослови наше помирење.

 

Стефан: Никада у Студеници није било оволико радосних људи као сад.

 

Сава: Читава Србија данас слави.

 

Вукан: И сунце је данас топлије и блиставије. Изгледа да се и природа радује са нама.

 

Стефан: Осећа се да ће ускоро пролеће.

 

Вукан: Драга браћо, још једном опростите. Срамота ме је због свега што сам учинио. Због моје себичности и непослушности су и настале онолике недаће.

 

Сава: Хвала Богу што се све на крају добро завршило.

 

Стефан: Верујем да смо из ових неприлика сви извукли поуку.

Сава: У праву си. Без братске љубави и слоге нико не може бити срећан.

 

Вукан: Хтео бих сада да предложим, да Стефан постане први српски краљ. Његовом мудрошћу ће у Србији засигурно завладати ред и слога.

 

Стефан: А ја сам желео да предложим да Сава постане први пастир наше Цркве. Ака њега будемо следили сигурни ћемо увек бити на правом путу. Само он може просветлити наш народ божанском љубављу без које се ништа не може ваљано чинити.

 

Сава: Несебичном помоћу Оца и Сина и Светога Духа, нека буде као што је речено.

 

сви у глас: Амин.

 

Потом радосно зазвоне црквена звона, а сви учесници представе изађу на сцену. Поздрављају се међу собом, грле и љубе. А када звона утихну, одрецитују следеће стихове:

 

 


Састало се братство данас,

Да се сложи, да се здружи,

 

Једним срцем, једном душом

Своме роду да послужи.

 

Да сачува српски народ

Од неслоге, од пропасти,

 

Да га бодри и подиже.

Да му не да никад пасти.

 

И светињу српског рода,

Славна дела, стару славу,

 

Да казује и спомиње,

Да је не да забораву.

 

Не помаже ако нема

Братске слоге међ` људима;

 

Љубав братска само влада,

А не онај ко власт има.

 

И ту свету братску везу

Благосиља Свети Сава,

 

Из те слоге да поникне

Нова срећа, нова слава.

 

Зато, чувајте се браћо! Волите се!

У том нам је снага права.

 

Слажите се! То је наук,

што нам даде Свети Сава.

 

Те да Српство васколико

Једном душом кликнут може:

 

Велики смо јер смо сложни,

О хвала ти, мили Боже!


 

На крају сви певају светосавску химну.