Од Растка до Светог Саве

Аутор: Душан Кашић
Припремио: Душко Максимовић

 

Од Растка до Светог Саве (средња школа)

Сценски приказ 

Најављивање улога од стране читача, свако излази на сцену и благо се поклања

Монах Теодосије(излази на сцену и гласно се моли):

Пресвета Богородице, мајко света, чуварко Свете Горе Атонске, приведи ме Сину своме и Господу моме, да ме осени својом благодаћу и да ми просвети ум и срце, како бих могао да сагледам живот блаженога Саве, учитеља и просветитеља васцелога Српства; да га сагледам и запишем на поуку и назидање деце његове. Пречиста Богомајко, замоли сина свога да укрепи моју слабашну руку,
која је навикла на грубости, да изатка предивне шаре светога живота учитеља нам Свегога Саве; да извезе богатство његове душе која је по земљи ходала, а са Богом разговарала; да сакупи његове богомудре мисли које су шетале између земље Рашке и освећених вода јорданских, између гордога Византа и далеке Никеје. Помози, Богомајко, мени грешноме, да сложим мозаик његовог живота и рада и да га предам деци отачаства нашег као путоказ кроз векове.

 

(Монах прилази пулту за писање, прекрсти се, ставља гушчије перо у мастионицу са стране и почиње да пише)

 

РАСТКО У ДОМУ РОДИТЕЉСКОМ

ПРВИ ЧИТАЧ – (ово би могао да изговара и монах Теодосије)(иза кулиса, гласно, разговетно, полако износи мисли монаха): (На сцени се појављују Стефан и Ана без деце) „Учитељ наш, богомудри Сава, бејаше син жупана великога Немање, господара српског, који самодржавно владаше свим српским земљама и Поморјем. Овај благочестиви и богобојажљиви муж, украсивши се правдом, милошћу и кротошћу, узе (Стефан прилази Ани и узима је за руку), по закону, себи за жену, по имену Ану( појављују се деца) и изродише синове и кћери и осветише их божанственим крштењем. А кад зађоше у године, гле, замолише Господа као некада Аврам и Сара и роди им се мушко дете (на сцену излази дете Растко са књигом у руци) и пошто и њега просветише божанским крштењем, наденуше му име Р а с т к о, који, заиста, много с Господом и у Господу порасте (Растко носи књигу која стоји на клавиру) Кад ојача дете, дадоше га да се учи светим књигама. А дете беше благообразно и весело душом и у учењу напредно, да се дивљаху разуму у детињем узрасту, да сви говораху (неколико гласова): „Ово ће дете бити неко ново знамење".

(На сцени остаје млади Растко, прилази клавиру и узима књигу...)

ДРУГИ ЧИТАЧнаставља: “А младић, окусив од разума божанствених светих књига, чешће их прочитаваше и одатле примаше почетак премудрости — страх Божји и примаше божанствене љубави из дана у дан, налажући огањ на огањ ненаситом жељом..."

(Растко престаје да чита, подиже поглед к небу и са уздахом говори, Растко се обраћа Богу а родитељи су на сцени, по страни):

РАСТКО: „Господе мој и Боже мој, како да објасним седим родитељима, а да не ожалостим душе њихове? Како да победим љубав њихову, којом ме привезаше за себе и отачаство наше, а да не погазим заповест твоју Господе коју даде оцима нашим: „Поштуј оца и матер своју да срећно и дуговечно поживиш на земљи!" Поштујем их, Господе, и волим. За једну њихову реч — која је слађа од меда; за осмех њихов благи — који је топлији од даха пролећног, за сузу радосницу, Господе, у оку мајке — која је светлија од сунца, све бих учинио... Али, како…

 

им рећи,                    Како им објаснити, да сам свезан и заробљен и Твојом Божанском љубављу, Господе, коју нађох у Твом рв          светом Јеванђељу? Како им рећи да ме чудесна светлост Твоје љубави, Христе, привуче и спали ми млађан                крила, те да се више не могу вратити њима?!

Знам да ми желе добро! Хоће да ме ожене, хоће да ми дају област на управу и да ме тиме узвисе над свима вршњацима мојим!... Знам! Али, ја бих, Учитељу мој и Господе, да се узвисим духом до небеских висина, да се просветлим светлошћу Твојом божанском, да се домогнем благодати Твоје коју даде светима Твојим... Тамо је срце моје, тамо су мисли моје! Са сцене одлазе Стефан Немања и Ана

(Поновно прилази Растко пулту, крсти се и у себи чита...) ПРВИ ЧИТАЧ(као и раније, кад Растко почне да чита): „Кад уђе у седамнаесту годину, узрасте богомдани младић, непрестано жељаше и мишљаше како би и на који начин избегао свет, како да се одвоји од свих и да прионе ка Господу...

 

крај првог дела

 

ДРУГИ ДЕО

РА С Т К О РАЗГОВАРА СА СВЕТОГОРЦИМА

Теодосије излази први на сцену, а за њим иде и Растко

ДРУГИ ЧИТАЧ: Дању и ноћу, без предаха, монах Теодосије шара неуморном руком по пергаменту, а књига сваког јутра све већа и већа. (Растко и монах Теодосије на сцени)

Монах Теодосије: — „Богомудри младићу, то је прича о Светој Гори Атонској и о испосницима у њој и бројним монасима који се тамо подвизаваху и преко молитве с Богом разговараху! На Атосу постоје велелепни храмови у којима се даноноћно поје и слави Бог. Монаси су учени и умом својим уздигоше се до највиших тајни сазнања! Монах Теодосије узима перо и пише до тренутка када се појављују Стефан Немања и Ана 

Растко — “Господе мој, помози ми сада, ако сам на правом путу? Научих из Твога Јеванђеља да си Ти Пут, истина и живот"! Ево, желим да кренем Твојим путем, да бих спознао истину и стекао живот вечни! Помози ми, Спаситељу мој! Ти знаш срца људи, Ти знаш шта нам је потребно и пре  молитве наше... (на сцени се појављују Стефан и Ана и 2 монаха са Атоса) Ено их монаси из Свете Горе код оца мога. Дошли су јер знају да је он готов увек да притекне у помоћ када су у питању храмови светогорски, када треба да помогне Цркву Твоју.

А један од њих говори нашим језиком... Дошао је, вели, у Свету Гору из далеке Москве... Доћи ће к         мени и чуваће тајну моју! Доћи ће … обећао је! (Застаје и ослушкује) Ето га! ... Он је...!

(Долази монах светогорац, и Растко прилази руци, а овај га цецива у чело): овде одлазе са сцене Стефан Немања, Ана и руски монах 2.

Растко — Благослови, оче, мене грешнога!

Руски монах 1: Бог те благословио, дете моје!

ДРУГИ ЧИТАЧ излази на сцену(док они шапућу): — Исприча му све о монашком животу, о заједничком живљењу по манастирима и пештерама. Све му исприча тачно, јер калуђер беше зналац свега и беше од Бога послан. А младић саслуша све о животу калуђерском и о старању према Богу, о добрим његовим делима, па му се душа отвори и, одахнув мало, рече старцу:

Растко — „Видим, оче, да је Бог, који зна све послао твоју светост да утеши мене грешна. Ево утеши се срце моје и душа се моја овесели неисказаном радошћу! Сада разумех оно чему сам вечито жудео! Блажени они који се удостојише таквога живота. Не смем да останем овде ни један дан, да се моја душа не лати овога света. Не знам ни пут, па бих залутао, а и отац би ме, јер му је могуће, стигао и вратио. Тиме бих себе осрамотио, а оца ожалостио!”

Руски монах 1 — „О пресветли, жудна је љубав родитељска, нераскидива је веза природна, а слатко је живљење с браћом својом. Али и Владика Христос заповеда да се све ово презре, да се узме крст на раме и иде за њим. Угледајући се на његова страдања, све се то лако подноси и доноси истинску славу и поуздану част!

Растко — „0 оче свети, као што родна земља прима семе, тако душа моја и срце примају речи које чујем”.

Руски монах 1 — „Видим, чедо, да ти је душа дубоко зашла у Божју љубав, него се пожури да извршиш своју добру жељу, да не би како сејач зла посејао кукољ у срце твоје... Ја ћу те, с Божјом помоћу, спровести до Свете Горе, камо желиш отићи, само нека буде спреман коњ и за мене, како бисмо могли одбећи од оца твога.”

Растко — (Према небу) — „Хвала ти, Господе, што ми срце увери овим старцем.”

(Растко се обраћа  монаху): — “Оче, да си Богом благословен, што укрепи душу моју.” (Одлазе заједно). На сцени се појављују Стефан Немања, Ана, а Растко им прилази

ПРВИ ЧИТАЧ излази на сцену(Као и раније) — „Испуњен великом радошћу отиде родитељима својим да би измолио отпуст. Запроси од њих благослов и рече:

РАСТКО: „Господари моји, рекоше ми да у планини има много звериња. Благословите ме да идем у лов са пријатељима благородним. Ако задоцнимо, не љутите се на нас, јер чух да онде има много јелена".

СТЕФАН НЕМАЊА: “Бог те благословио у лову сине”

АНА: “и немој дуго остати, треба се одморити за сутра.”

ДРУГИ ЧИТАЧ излази на сцену: А не знађаху да он неће да лови јелене, него хоће извору живота, Христу, да њиме напоји душу своју, распаљену огњем жарке љубави његове.

 

Крај другога дела

 

ТРЕЋИ ДЕО

Р А С Т К О ПРЕД МАНАСТИРСКОМ КАПИЈОМ

 

На сцени се прво појављују деца, затим излази Стефан, па Ана 

Стефан Немања: “Где ли је Растко, у лову није, до сада би се вратио?

АНА: ”А нема ни светогорских монаха! Да није отишао са њима?

Стефан Немања: “Позовите војводу!” Деца одлазе по војводу и појављује се војвода на сцени

СТЕФАН НЕМАЊА: „Иди до Свете Горе и врати нам сина. Знаш колика је болест љубав према деци, огањ који увек гори и који се никад неће угасити ... Ако се пожуриш, стигнеш и вратиш ми сина, те тако утешиш срце моје, а матери ослободиш душу од смрти, обдарићу те многим благом."

Војвода: “Владару, што си заповедио биће и учињено. Вратићу ти твога сина, а нашег господара да управља хумском облашћу.”

ПРВИ ЧИТАЧ: ”А божанствени младић Растко, ношен великом љубављу Христовом, хиташе да дорасте до Горе Атонске. Умор и неспавање заваравао је молитвама, глад и жеђ разгонио жељом да угледа позлаћене куполе светиња атонских, а страх од очеве потере се губио пред радошћу да ће му се испунити жеља младог му срца.

ДРУГИ ЧИТАЧ: ”Уморан од пута стиже пред капију манастира, застаде и прекрсти се па целива довратак, (Растко баца ранац)

Растко — „Хвала ти, Господе, што испуни срце моје радошћу великом! Хвала ти, свети Пантелејмоне, што си умолио Спаситеља нашег да, ево, могу да се поклоним светињама светогорским. Хвала ти, о Богомајко, чуварко Свете Горе, што ме Син твој, а Бог мој, приведе к Теби да ме, о Мајко света, сачуваш за живот вечни”. (крсти се и љуби довратак, а затим лупа звекиром, читач лупа да би се чуло у сали)

руски монах 2 (не види се на сцени): „Ко удара тако позно, у дубини ноћног мира на капији затвореног светогорског манастира?

Растко: „Већ је прошло тавно вече и нема се поноћ хвата, седи оци калуђери, отвор'те ми тешка врата. Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге, клонуло је моје тело, уморне су моје ноге. Ал' је крепка воља моја, што ме ноћас вама води, да посветим живот роду, отаџбини и слободи. Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру, И сад, ево, светлост тражим у скромноме манастиру. Отвор'те ми, часни оци, манастирска тешка врата, и примите царског сина ко најмлађег свога брата.

хор:

Зашкрипаше тешка врата, и над њима сова прну и с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну. И на прагу храма светог, где се Божје име слави, са буктињом упаљеном, настојник се отац јави. Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете, и угледа чудећи се, безазлено, босо дете. Високо му бледо чело, помршене густе власи, али чело узвишено божанствена мудрост краси. За руку га старац узе, пољуби му чело бледо, а кроз сузе прошапута: „Примамо те, мило чедо." Векови су прохујали од чудесне оне ноћи, векови су прохујали и многи ће јоште проћи, ал' то дете јоште живи, јер његова живи слава, јер то дете беше Р а с т к о, син Немањин, Свети Сава.

ПРВИ ЧИТАЧна сцени су војвода са војницима Растко и један монах (војници се појављују по први пут и износе 3 столице на сцену) А пратња владара Немање стиже у Св. Пантелејмон и застаде младића још непострижена. Обрадова се војвода радошћу великом и заборави на толики трудни даноноћни пут. А Растко се стиђаше да погледа у очи благороднике, што се њега ради потрудише да дођу у туђу и далеку земљу. И нареди војвода стражу да будно мотри на младића, па кад се мало одморе да крену пут отачаства.

РАСТКО: „Ако би хтео, могао би ме оставити на миру; а знам кад се вратиш, да можеш, како си моћан, умирити ми господина, оца мог... Остави ме, Бога ради, да учиним оно ради чега дођох."

ВОЈВОДА: „Не, господине мој, не почињи слузи твојему такве молбе, које ми није лако испунити. Јер, господар мој, а отац твој, сматрајући ме за верна, посла ме за то. Уз то, да смо тебе, господина мога, нашли у калуђерском лику, како бисмо се оправдали? А пошто је Богу било у вољи да се догоди онако како желе родитељи твоји, ко сам ја да тако што и помислим. Боље би ми било да и не идем оцу твоме. Зато те молим, остави се таквих мисли и пођи са нама, да угасиш пламен туге родитељима твојим... Ако ли, пак, што противно помишљаш и нећеш са нама да пођеш, принудићеш ме, тешко мени, на

 

оно што ми није лако ни изрећи, а то је да те вежем и на силу поведем, јер такву заповест од оца твога примих".

 

Крај трећег дела

 

 

ЧЕТВРТИ ДЕО

МОНАШЕЊЕ РАСТКОВО 

 

ДРУГИ ЧИТАЧ — Виде младић да је војвода неумољив и да му је тврда вера према свом господару и чувши да хоће и на силу да га поведу и да нема никог који ће да га избави од беде, помоли се у себи Богу и рече:

РАСТКО: „Нека буде воља Господња" — па весело загрли војводу “поћи ћу са вама сутра кући родитељима мојим”.   

Руски монах 2 прилази Растку и одлазе сви заједно на други део сцене: “Време је за молитву, идемо у цркву, на богослужење”.

У цркви су два монаха, војвода са војницима и Растко

ДРУГИ ЧИТАЧ: У цркви се служило дубоко у ноћ. Појање се продужи и читало се много пута по заповести, док сви они, и који сеђаху, и они младићи који чуваху стражу, и војвода, не заспаше у заборав, од путнога труда и од гозбеног весеља. Чим божанствени младић бодра ока осети да су заспали, отиде од њих, и заветова се Господу, па благословив се од старца, одликована свештеничким чином, одоше до капеле, и затворивши се,  захвали Богу речима:

Растко:„Узносим те, Господе, што си ме примио". (Клања се и љуби му руку, прима благослов) Руски монах 1: „Бог те благословио, чедо". (и крсти се).

Руски монах 1(У епитрахиљу и фелону):овде руски монах облачи Растку мантију

Благословен Бог наш, сада увек и у векове векова Растко: Амин.

Руски монах 1:Господу се помолимо Растко: Господе помилуј

САВА:— Хвала ти, Господе, ти испуни жељу срца мога...

(Војвода и благородници пробудише се и љутито се обратише монасима):

ВОЈВОДА: “Каква је ово неправда и срамота од вас, часни оци? Стидећи се лика вашег били смо према вама кротки и човекољубиви! Уграбисте од оца сина, чиме изложисте оца и матер самртноме плачу, а нас великом труду. А сада сакристе господина нашег. Хоћете ли да нам се ругате? Мислите да тражимо ваздуха, а не господина нашег? Сада ће вам главе полетети! Реците где сакристе господина нашег?”

САВА— “Како се не бојите Бога? Зар је лепо нападати људе у манастиру? Шта вам зло учинише? Ако, пак, мене тражите, ево мене где сам! А вас, драги моји, молим да не тужите и не жалите, већ треба Богу да захвалите што ме је удостојио монашког лика који сам одувек желео! Зато узмите моју познату вам хаљину и власи с главе моје, па се вратите мирно кућама својим, а ове знаке дајте родитељима мојим и браћи мојој како би поверовали да сте ме жива нашли и то као калуђера с Божјом благодаћу, а Сава је моје име! ... (Баца хаљину и власи косе преко зида).

ПРВИ ЧИТАЧ излази на сцену стоји иза монаха Саве, лево од њега — Узе војвода и благородници хаљине његове и власи његове и испросивши молитву и благослов од њега, плачући и јецајући отидоше кућама својим. Отидоше господару своме да кажу да нема више Растка, Растко је постао С а в а, да је син оставио оца и матер своју и принео себе Христу и вечном животу...

ДРУГИ ЧИТАЧ излази на сцену и стоји иза монаха Саве, десно од њега Из те родитељске туге и жалости, из те љутње и страха војводиног, из те љубави према Христу и вечном животу, израсте, браћо, учитељ наш и просветитељ, предводитељ и градитељ, промислитељ и утешитељ, заштититељ и молитељ, израсте чудесни горостас, оба читача у глас: Свети Сава, „дика и понос словенског народа".

 

Крај сценског приказа

 

Улоге: 2 читача, монах Теодосије, Стефан Немања, Ана, деца (једно мушко и једно женско дете), Растко, руски монах 1, руски монах 2, војвода и 2 војника, … … 2 шаптача (на обе стране иза сцене)

Потребно:  3 мантије, Библија, икона (може и она на зиду), 2 мача за војнике, перо за писање, две велике бројанице,  по могућности костими за Стефана Немању, Ану, војводу, војнике и Растка.